свуда по планинским пропланцима. Учиниће вам се тако мале као да су прављене само за једну особу и имајући у виду њихову величину да се лако могу пренети са једног места на друго. Уколико нисте знали, то су таковани "кућери", заоставштина неких старих и лепих времена, а ова чобанска коначишта била су "истурено одељење" скоро сваког сеоског домаћинства пре неколико деценија.

"У кућерима су боравили чобани који су чували стада даље од куће, она су им служила као скровишта како од кише и сунца, тако и од дивљих звери. Никад не могу да заборавим ноћења у кућерима, напољу буде велика врућина, а унутра дебео хлад. Најбоље се спавало у њима. Није нам био потребан никакав комфор, него је био довољан и тај дрвени кревет. Било је случајева и да су понеки чобан и чобаница ззаједно ноћевали у њима", каже за РИНУ Василије Грбовић из села Радијевићи на Златару.

Фото: РИНА

Иако су сада скоро потпуно нефункционални и неусловни за спавање, у домаћинству Шапоњића се налази неколико таквих опремљених старих кућица у којима свако ко пожели може мало да одрема.

„Искрено, када сам први пут преспавао у кућеру толико сам се лепо одморио, да накаон тога више нисам ни ишао у собу да спавам , ту се буквално заспи како се легне”, каже Младен Шапоњић.
Домаћин Велибор Шапоњић истиче да су данас многе приче о кућерима ишчезле, али се он труди да ове објекте сачува од заборава. Јер, како каже, нема здравијег и безбрижнијег сна него у овим малим чобанским конацима.

„Ту се једноставно уђе и преспава, није неки комфор, али је удобно, посебно кад пада киша и када су временске непогоде. У нашем домаћинству их има неколико, једног од њих сам ја правио, ове друге сам набавио. Сви они који су овде преспавали кажу да то искуство не би мењали ни за какав луксуз модерног доба. Гости кад се пробуде ујутро, кажу да нигде боље нису одморили", каже Велибор.

ГЗС/ РИНА