коју већ три године припрема и уређује новинар Гласа западне Србије Гвозден Николић, и својим надахнутим прилозима успео је да овај телевизијски формат уведе међу десет најгледанијих у Србији,  непрестано. Ево шта „Политика” доноси у свом тексту:

„Пожешка „Будимка”, некада „српска хранилица”, добија нови живот захваљујући једној породици пореклом из овога краја. Наиме, Вера и Драган Марковић, са сином Александром, одлучили су да њихова компанија „ИТН група” инвестира у порушене погоне гиганта који је по свом квалитету био познат широм некадашње Југославије. Данас су на прагу успеха. За неколико дана „потећи ће” сокови и мармелада, чији укус памти пола Србије – каже Гвозден Николић, аутор емисије. – И, нећете веровати, Драгана и Веру спојила је београдска „Политика”. Вера је тражећи професора за додатне часове математике изабрала баш њега, између неколико огласа у цењеном листу. Драган је био асистент на Машинском факултету, где је данас редовни професор, а она се, каже, одлучила  за њега јер је у огласу писало: „помаже у математици, под гаранцијом!“. Такође је занимљиво да је тај број Политике купила бака –  на препоруку њеног оца – „да тако скрати муке око тешких задатака”. Ето, романтике, мало у овим суморним временима. Вера и Драган данас су на челу велике компаније познате и ван наше земље. 

Аутор популарне емисије Прве ТВ додаје да „приче из Србије која постоји, и која се неизмерно воли, у ствари су сторије о оном лепшем и, хвала богу, већинском делу нашег завичаја, и о људима који се и у најтежим данима нису предавали нити клонули духом. То су они ненаметљиви људи којима су увек у животу ослонац били породица, част, поштење и жуљевити дланови, настваља аутор. Много је таквих људи, и то је оно чиме је највише изненађен и што га је искрено обрадовало. Није то свет који се гура пред камере, али често га позове и стидљиво каже: Знаш, Гвоздене родио ми кукуруз к`о никад. Један Василије водио га је да му покаже шљиву ранку посађену 1896. коју чува и поштује као споменик. 

– Зато му још увек рађа – вели наш саговорник. – Замислите село на обронцима Рајца, забачено, усамљено. Е, ту ме је угостио Срђан Алемпијевић и открио ми право благо. Децу. У 200 домова стасава и животу се радује око 100 малишана. Многи су то село напустили - трговци, кафеџије… чак и свештеник – само су остали млади људи који под својим кровом имају од троје до петоро деце. А недалеко одатле је једна бака Љубица, ускоро ће напунити сто година а звала ме да се, нећете веровати, потрка са мном, и да ми исприча како је срећна и задовољна, ведра и да мирне душе чека судњи дан којег се не боји, јер је цео живот радила поштено, живела и одгајила добру децу, са својим супругом кога често сања и у сну се, како каже, изразговара са њим о свему.

Забележио сам два подвига и оба су из Милошевог краја. Један Радојко саградио је праву фабрику на извору скоро лековите воде, иначе, своје дедовине на падинама Маљена. Та вода је толико добра да су све његове комшије стогодишњаци, јер је пуна магнезијума који ми пијемо у таблетама. А од магнезијума не боли ни глава ни ноге, зар не?

Други подвиг је овај данашњи – Верин, Драганов, са синовима Александром и Предрагом. Ти људи обновили су „Будимку“, српску хранилицу уз чије су џемове, мармеладе, сокове и гулаше стасавале генерације и генерације. Подигли су је из бездана, где је била смештена опљачкана и спаљена. Ето, то је Србија која постоји, мимо светала велеграда, а која се не види од силикона, и башибозлука неке, хвала Богу, групице других...

ГЗС/Политика, Љ. Петровић