јунака Драгомир Грујовић (57). Члан је редакционог одбора књиге „Поздравите отаџбину” посвећене нашим горостасима из Првог светског рата, која је ових дана објављена у издању Народног музеја из Чачка и Удружења медија и медијских радника Србије, и дошао је по свој примерак.
„Стално вас пратим и навијам за вас. Али, то је природно јер сам пријатељ са вашим уредником”, рече Драгомир.
Сада живи као и сви ми: сваког дана је нова борба, нешто иде како ваља, друго се омакне, али шта да се ради.
Занимљиво је да овај капетан прве класе, пензионисан пре 13 година, воли да кува, иако се у свим официрским пословицама помиње разлика између кувара и генерала. Отприлике: први је неважан, други је врхунска памет.
„Знам да кувам скоро све, и волим, и није ми тешко. И скоро сваког дана одем до мајке и брата, у Парменац”, приповеда Грујовић који са супругом и млађим сином живи на Алваџиници, док старији има своју породицу.
Наш пријатељ је, иначе, на потерници Интерпола.
„Никада се никоме жив предати нећу јер сам у души остао професионални војник”, казао је Грујовић за ГЗС.
Он је јуна 1991. као старији водник ЈНА у складишту Мокроног код Новог Места у Словенији пуцао у свог команданта, Словенца Бранимира Фурлана, који је био решио да преда касарну и седам милиона литара горива својој побуњеној територијалној одбрани. Тада је Драгомир преузео команду, спасио гориво и 33 војника, претећи да ће Словенију дићи у ваздух.
Тих дана на крају јуна телефоном га је позвао словеначки председник Милан Кучан, а Драгомир му је из блокираног складишта прихватио разговор, али уз обавезни услов да се све што причају преноси на таласе Радија Љубљане. Тако је и било. Затим је словеначки председник, овог пута без преноса, телефоном Грујовићу понудио 500.000 марака ако добровољно напусти Словенију, гарантујући му безбедност, али је момак из Парменца рекао: „Нема појма”.
„Био сам војник који је дао заклетву да ће бранити људство, поверену имовину и границе СФРЈ, по цену да у тој борби дам и свој живот. Да сам поступио другачије одговарао бих, по тадашњем закону СФРЈ, за издају или потписивање капитулације, за шта је било запрећено од пет година затвора до смртне казне”, истакао је Грујовић децембра 2016. у Одељењу за ратне злочине у Београду, пред судијом за претходни поступак Миланом Дилпарићем.
Јунак је, дакле, доспео на међународни списак тражених лица али нам каже да због тога „не даје пет пара”. Зна да Србија, ова данашња, не изручује своје држављане. Проблем је, међутим, ако Србија уђе у Европску унију, онда ће му сви бити за петама.
Окружни суд у Новом Месту још 16. септембра 1997. године одредио је притвор Грујовићу (у одсуству) и за њим расписао међународну потерницу. Средином 2007. обновио је потерницу путем Интерпола јер српски јунак није дошао у посед словеначке правде. У том суду је 13. октобра 2015. почело суђење Грујовићу, рочиштем за претходно саслушање, али се капетен није одазвао јер би, по тврдњи адвоката, био ухапшен одмах чим изађе из Србије. Зато је из Новог Места уследила замолница да буде саслушан у Београду.
Председница већа, Наталија Пицек Кинк, саопштила је на почетку претреса да Грујовић не признаје оптужбу и да није приступио претходном саслушању у овом кривичном предмету. Грујовић, разуме се, није ни путовао у Ново Место, нити сме да се појави негде у ЕУ.
„Бранилац одређен по службеној дужности, Бурут Шкерљ, адвокат из Новог Места, раније ми је предочио да ћу бити ухапшен уколико крочим у неку од држава ЕУ”, рекао је Грујовић.
У једној службеној белешци официра ЈНА, иначе, наводи се да је оних дана било овако:
„У недељу, 30. јуна 1991, Сежаном је читавог дана кружио аутомобил са мегафоном из којег је одјекивала порука: `Срби, напустите Словенију, бићете поклани`. Истовремено, командант и главни инспектор бригаде милиције Савезног СУП – а, које су Словенци заробили и закључали у земуницу, слушали су целе ноћи како се испред врата оштре ножеви и све време куца сат детонатора. Чувари су им давали цигарете уз напомену: `Кућа части последњу жељу`”.
ГЗС/ Г. Оташевић
