Пропада пројекат изградње малих хидроелектрана 



 

Пропада пројекат изградње малих хидроелектрана
06.05.2015. 09:37 | 0 коментар(а)



У јуну истиче рок од две године предвиђен за пуштање у рад више од 200 малих хидроелектрана на

локацијама које је Министарство енергетике доделило јавним позивом, а ниједна електрана није изграђена. Инвеститори су забележили губитке и многи одустају од овог посла, оптужујући неефикасну државу.

Пре годину дана Марко Милић је био представник четири домаће фирме које су на јавном позиву Министарства енергетике добиле скоро 40 локација за изградњу малих хидроелектрана. Данас се тиме више не бави, једно од предузећа је у процесу ликвидације, а два су на издисају.

Када су Милићеви сарадници из фирми Гордеж, ХЕС Остатија, ХЕС Голијска и ВК Буилдинг анд Традинг обишли терене предвиђене за градњу електрана, наишли су на низ проблема. Изгубили су време, новац и подршку иностраних партнера, па су одустали.

“Подвукли смо црту, имали смо губитак и одлучили смо да се зауставимо на томе”, објашњава Милић.

Ово није једини такав случај - десетине инвеститора одустају од амбициозно најављиваног пројекта изградње малих хидроелектрана у Србији. Други се и даље на терену боре за дозволе и надају помоћи од Министарства енергетике које је 2013. на два јавна позива доделило 293 локације.

Инвеститори и експерти кажу да велики део одговорности због тога што ниједна хидроелектрана још није изграђена сноси Министарство енергетике, а листа притужби је дуга: додељене су локације на основу застарелог катастра, па су на терену инвеститори налазили мањи водени потенцијал од обећаног; процедуре и систем издавања дозвола су компликовани; није било помоћи око решавања имовинско-правних односа; није наложено Електропривреди Србије да омогући једноставније прикључивање на електро-мрежу. Министарство је, кажу инвеститори, у оваквим условима тражило нереално кратак рок од две године да се хидроелектрана пусти у рад.

Пропусти у старту

Први јавни позив за доделу локација Министарство енергетике је расписало у фебруару 2013. године и на њему је 90 инвеститора добило 212 локација. У децембру исте године расписан је и други позив – по његовом окончању још 40 предузећа је добило 81 локацију. Нека од предузећа добијала су локације на оба позива тако да је укупан број инвеститора – 120.

Србија је овим пројектом желела да испуни обавезе према Енергетској заједници да до 2020. године има 27 посто потрошње енергије из обновљивих извора, а градња неколико стотина малих хидроелектрана требало је да допринесе повећању квоте која тренутно износи око 21 посто.

Интересовање инвеститора је било велико, јер би власници изграђених малих хидроелектрана добили статус повлашћених произвођача електричне енергије - током 12 година после пуштања електране у рад имали би гаранцију државе да ће од њих струју куповати по вишим ценама. Инвеститори су процењивали да се мање електране могу исплатити након пет-шест, а веће после седам-осам година, јер се очекује се да ће расти потражња, али и цена електричне енергије.

У периоду расписивања оба јавна позива на челу Министарства енергетике била је Зорана Михајловић која је потенцирала значај малих хидроелектрана.

Ипак, још тада су направљени први пропусти. ЦИНС је писао да су због непотпуних провера и недовољно прецизних услова јавних позива, међу добитницима локација била и предузећа у сукобу са законом, предузећа са скривеним власништвом у оф-шор зонама, али и она чији су власници функционери - у потенцијалном сукобу интереса.

После мартовских избора 2014. године Министарство енергетике је преузео Александар Антић и од тада активности министарства у овој области престају. На званичном сајту није било нових информација за инвеститоре, као ни јавног промовисања пројекта изградње малих хидроелектрана.

Осим тога, Министарство такође не комуницира са инвеститорима, па многи из првог јавног позива кажу да нису знали да су им локације одузете због кашњења, а добитници локација на другом позиву, око 40 инвеститора, скоро годину су чекали на потписивање меморандума о инвестирању, не знајући да је Министарство у међувремену одустало од тог потписивања.

Последице опште конфузије и неажурности Министарства су вишеструке. Разочарани домаћи и страни инвеститори –њих 90 који су изабрани на првом јавном позиву - морали су да уложе у просеку између пет и десет хиљада евра да би проверили стање по једној локацији, што се онда мултипликовало за оне који су добили више локација. Трошкови генералног пројекта, који подразумевају инвестициони пројекат, проверу на терену, бројне дозволе и таксе, значајно су већи.

Зоран Павловић, фото - јавно.рс

„Морате да потрошите једно годину дана и неких 15-20 хиљада еура, уз небројено радних сати, да бисте дошли до једног генералног пројекта“, објашњава Зоран Павловић, власник новосадске фирме Цуле Ауто, који и даље покушава да добије дозволе и реши имовинско-правне односе за четири локације.

Александар Мацура, стручњак за енергетику каже: “Да ме је неко 2006. године питао да ли то може да се ради овако, ја бих рекао – не може. Зато ми је криво да губимо време као држава, јер ако је то неки ресурс, ми га не користимо”.

Мацура објашњава да пропаст пројекта изградње малих електрана не изненађује, јер је започет без претходно решених системских питања, као и без гласа струке.

Министарство енергетике ни после два месеца није одговорило на питања о детаљима овог пројекта и његовој судбини, која су упутили новинари Центра за истраживачко новинарство Србије (ЦИНС).

Локације додељене, али воде нема

Министарство енергетике је као основу за доделу локација узело катастарски план из 1987. године који су направила предузећа Енергопројект и Јарослав Чени. Више од 25 година касније показало се да подаци на терену значајно одступају од онога што је наведено у катастру.

"Кад смо отишли на терен видели смо да на неким локацијама уопште нема воде или да је река преграђена, да сељаци користе воду за наводњавање“, каже Марко Милић.

Исти проблем имало је и предузеће Мисид које је напустило свих пет својих локација. Предузеће Цонинг је од локације одустало након што су урадили студије које су показале да на њој има 60 посто мање воде него у позиву.

„Једноставно нам се показало да није исплативо, односно, врло дуго бисмо морали чекати на поврат инвестиције“, каже Кенан Бутуровић, представник Цонинга.

Он објашњава да су само на анализе које су показале да на њиховој локацији нема довољно воде потрошили пет-шест хиљада еура.

Бранислав Ђорђевић, члан Академије инжењерских наука Србије и међународно признати стручњак из области управљања водама,својевремено је радио ревизију катастра малих хидроелектрана из 1987. године. Он објашњава да сама идеја катастра јесте корисна, али да он није направљен на најбољи начин, јер се значајан део посла радио на основу географских карата, а не на терену.

“То је катастар потпуно друге намене, потпуно други угао гледања на ствари. Чак и да није из 1987. године (…) катастар није репрезентативан у том смислу ни на који начин”, објашњава Александар Мацура.

Бранислав Ђорђевић, фото - јавно.рс

„Велики промашај је то што је одмах тај цео катастар дигнут на пијадестал Библије - ако је у катастру, дај му дозволу“, додаје Ђорђевић.

Нереални рокови

Министарство је обавезало инвеститоре из првог јавног позива да најкасније у року од годину дана предају инвестициони пројекат, а да за две године пусте хидроелектрану у рад. То је био нереалан рок за инвеститоре, који су се нашли у шуми процедура, прописа и нерешених имовинско-правних односа.

По истеку прве године, у септембру 2014, министарство је одузело трећину додељених локација онима који нису поднели инвестициони пројекат, а да о томе нису обавестили инвеститоре. Обавештење о одузимању било је краће време постављено на старом сајту министарства, али није објављено на новом сајту, па многи инвеститори нису успели да га виде.

Грађани већ плаћају субвенције за изграђене хидроелектране

Потенцијални инвеститори су могли аплицирати за локације и пре и после јавних позива. Пуштањем у рад изграђених малих хидроелектрана оне су добијале статус повлашћеног произвођача електричне енергије. У тренутку писања овог текста у Србији их има 47 – сви су тај статус добили мимо јавних позива.

Субвенције им се исплаћују преко рачуна за електричну енергију. Крајем 2014. године, просечно домаћинство је плаћало 30 до 40 динара месечно за субвенције. Иако је предвиђено да тај износ расте са повећањем броја изграђених хидроелектрана, што се тренутно не дешава у великој мери, износи на рачунима грађана за ову намену су од јануара практично дуплирани. Министарство енергетике је одбило да одговори на питање зашто је дошло до повећања овог износа

Инвеститори и стручњаци са којима су новинари ЦИНС-а разговарали кажу да не постоји могућност да планирани рокови буду испуњени на време, с обзиром на количину докумената које треба прикупити од великог броја институција које међусобно нису координисане.

„Док дођете до грађевинске дозволе, ви треба да добијете 91 папир. Нису то све дозволе, имате разних мишљења, сагласности, информација о нечему на терену. То је обећано да ће бити скраћено (...) То се није десило“, каже Зоран Павловић, који се за улазак у овај посао одлучио након што је видео како то функционише у Словенији.

Павловић наводи да би рокове требало продужити и да мора да постоји боља комуникација међу институцијама, јер тренутно нема начина да се процедура убрза. Истовремено, инвеститори немају начин да поврате своја улагања.

Зоран Радовановић, власник предузећа ЦАМ ТОП из Смедеревске Паланке, који има значајно искуство у овој области, јер осим што и сам планира градњу на неколико локација, набавља и опрему која се користи у другим хидроелектранама, каже:

„Треба две до три године само за папире. И то да јурите нон стоп папире. (...) Тако да ако за четири-пет година пустите централу, то је супер. То је неки реалан рок у Србији.“

Инвеститори су на терену као највећи проблем издвојили нерешене имовинско-правне односе. Већини хидроелектрана потребни су цевоводи који воду проводе до електране. С друге стране, електрана се мора прикључити на постојећу електро-мрежу, а места прикључења су често далеко. Због тога је у оба случаја углавном непоходно коришћење више парцела.

У пракси, инвеститори не могу увек пронаћи праве власнике јер они нису регистровани у земљишним књигама. Дешава се и да има много власника на једној парцели, али и да неки од њих траже много новца да би уступили своју земљу.

„Човек може да уради све папире, да уложи велики новац и огроман труд да добије папире и због једне парцеле коју локални земљорадник ту не да (...) централа не може због тога да се направи. Онда се траже огромне суме за пролазак цевовода“, каже Радовановић.

Инвеститори кажу да би решење за овакве проблеме били уговори о јавно-приватном партнерству између државе, локалне заједнице и њих, који би омогућили лакшу експропријацију земљишта, али и убрзали друге процедуре. За сада, држава није показала много интересовања за овакво решење.

Чак и кад би се савладали имовинско-правни проблеми, отвара се питање прикључка на ЕПС-ову електро мрежу, јер прикључак често не постоји у близини, па је на инвеститору да реши како да доведе своју струју до најближе мреже.

“Немамо нигде трафостаницу, па покушавамо да се договоримо са другим инвеститорима да је заједно изградимо, али то иде јако споро. Ко би требало да уложи два, три милиона евра да изгради електрану, а да после не може да је прикључи на систем? Електропривреду то не занима, по систему – коме треба трафостаница нека је прави. И то је чак уреду, нека финансирање буде на инвеститорима, али акцију мора да спроведе Електропривреда, јер ко сам ја да терам конкурентске фирме на било шта”, пита се Снежана Милић из компаније Елинг Инжењеринг.

Због свих ових проблема, неки су одустали на самом почетку, међу њима и сам ЕПС који је на првом јавном позиву добио 15 локација. Како кажу у ЕПС-у, од четири локације су одустали одмах због нерешених урбанистичких услова, а од преосталих 11 - десет није исплативо и имају тешко решиве имовинско-правне односе.

Држава потписала безначајне меморандуме

Ако је прва група инвеститора прошла кроз драму на терену и већином одустала уз мање или веће трошкове, друга група је пуних осам месеци, све до краја марта 2015. године, чекала да их Министарство позове да потпишу тројни меморандум, да би кренули са послом. Они су се руководили искуством прве групе инвеститора када је меморандум потписан између њих, Министарства и локалне самоуправе.

Министарство је у међувремену променило одлуку и одустало од потписивања Меморандума, а да није обавестило инвеститоре. Када је ЦИНС у фебруару разговарао са инвеститорима са другог јавног позива, они су још увек ишчекивали потписивање меморандума.

“Обавештење о необавезности тројних меморандума добио сам мејлом 24. марта. Ми смо чекали то потписивање, за све ово време смо само обишли локације, јер смо чекали тај меморандум...”, каже Вукојица Шмигић, директор Водопривредног предузећа Ћуприја.

Сличан мејл стигао је у марту и компанији Еколог из Београда. “Меморандуми нису потписани и онда ми нисмо ништа по том питању ни радили, јер немамо времена за губљење”, рекла је власница ове фирме, Мирослава Ђорђевић, која је сада одустала од своје локације.

У мејлу упућеном инвеститорима, као и у одговору на ЦИНС-ов захтев за приступ информацијама од јавног значаја, Министарство наводи да меморандуми нису правно обавезујући па је због тога “министарство одлучило да је у вези са другим јавним позивом најцелисходније да се не уђе у процедуре потписивања меморандума”.

У међувремену, инвеститорима мало тога иде у прилог. Чак и они који још нису одустали не искључују такву могућност.

„Ја бих волео да се огласи Министарство и каже да ли сви који су кренули – да ли ће они и даље пролазити кроз минско поље и неће успевати то да заврше или ће то да се убрза и да од неког датума креће експанзија, да иде брже“, каже Зоран Павловић.

Бранимир Јовановић, стручњак за развој пројеката из области обновљивих извора енергије, каже да би Министарство морало да појача свој тим, буџет за ову област, али и да је потребно отварање посебне канцеларије која би повезивала све укључене институције и олакшавала завршавање послова. Додаје да се боји како ће бити изгубљене драгоцене године, јер ова област једноставно није међу приоритетима власти.

Извор – Јавно.рс





Пошаљите ову вест Вашим пријатељима!
ovde slika


Рекламирајте се на порталу Гласа западне Србије

Телефон: 032 347 001 | Мејл: redakcija@glaszapadnesrbije.rs

Оставите коментар

Коментари који садрже псовке, увредљиве, вулгарне, шовинистичке или претеће поруке неће бити објављени. Мишљења изнешена у коментарима су приватно мишљење аутора коментара и не одржавају ставове Гласа Западне Србије.

Ваше име:
Ваш коментар:

Спам заштита:

 

Коментари посетилаца (0)

Вест нема коментара.
Будите први који ће коментарисати ову вест!


 



















 


 

© Глас Западне Србије
Жупана Страцимира 9/1, Чачаk
060 5000 150, 032 347 001

Импресум

Статистика сајта:
Прес: 91.109.800 посета
Тренутно на сајту: 127 посетилац(a)