касније и на унука Алексу. Не памти се да је ово домаћинство било без пса, или мачке, папагаја, штиглића или неке друге животиње. Ипак, на првом месту је Цврцин Кики, који је за кратко време постао љубимац, не само породице Глишовић него и комшилука, те и целе улице.

Од како је стигао у кућу познатог краљевачког аутомеханичара петлић Кики је сваког дана у освит зоре песмом будио укућане, а онда насред дворишта чекао домаћина куће потврђујући му велику оданост и пријатељство.

,,Што би се рекло, нашли смо се. Од пет чланова домаћинства он је за свакодневно дружење изабрао баш мене, а ја сам му узвраћао на најлепши начин све од дана када га је мој син од колеге добио на поклон и донео кући. Набављао сам му најукусније просо и друге посластице. И цврцинку сам му довео чак чак из трећег села да бих га учинио срећним. Показао се као прави џентлмен јер никада није јео док се прво његова Мундирка, како смо цврцинку звали, не нахрани. Знао је да ми узврати. Осим што ме је стално пратио по дворишту и радионици, често и до продавнице, чим бих сео пео ми се на раме и ту остајао, често и запевао, све док не бих устао и некуд пошао“, казује Зоран Глишовић.

Тужан растанак добрих пријатеља

Код Зоранове снаје Нене, познате краљевачке фризерке, свакодневно је на фризирање долазило по неколико дама. Једног дана петлић се окомио на једну средовечну госпођу која се на једвите јаде одбранила од Кикијевих канџи. Сви су мислили да је то случајност која се више неће поновити. Међутим, насртаји на муштерије, и то искључиво даме, из дана у дан постајали су све агресивнији и опаснији. Неке госпође су престале да долазе код фризерке Нене баш због Кикија.

Домаћин куће је схватио да мора да реши проблем јер се поставило озбиљно питање; или Кики, или снајин бизнис. Тешка срца Зоран је свог петлића љубимца поклонио пријатељу из Жиче. Никада се више нису срели јер, како каже Кикијев бивши домаћин, није имао срца да га још једном види.

РИНА/ ГЗС/ Миланко Даниловић