из великог народног оркестра Љубише Павковића и пробраних певача народне музике. Приредба се назива „Обреновање” по чувеном завичајцу и тако се отвара забавно – уметнички програм сваке „Купусијаде”, па и ове 17.

Сељак песник почива у порти мрчајевачке цркве посвећене светима Петру и Павлу, на споменик њему уклесане су прегршти стихова а у селу и данас борави безброј прича о чича Обрену...

Гордана Јевтовић

Између белешки, новинских текстова и остарелих папира што их је заживотно ређао Обрен Пјевовић, на почетку овог века изронила је једна фотографија начињена 18. априла 1970. године у Београдској опери. Откуда у оставини сељака – песника из Мрчајеваца, који се дичио са своја четири разреда основне школе, снимак са премијере „Дон Карлоса” у националном театру ?

Одговор је на полеђини:

„`Дон Карлос`, Ђузепе Верди, премијера, постава: Радмила Бакочевић, Ђурђевка Чакаревић, Мирослав Чангаловић, Никола Митић, Звонко Крнетић, Гордана Јевтовић... Драгом ујаку за успомену да се сети једног скромног, али драгог ми почетка. Гордана.”

-Она је пореклом из Доње Горевнице по родитељима, Радомиру и Јованки, рођеној Обреновој сестри. И Обрен је рођен у том селу али се са укућанима 1939. године потпуно преселио у Мрчајевце, где су шест лета раније начинили зидану кућу – описује Никола Пјевовић (69) из Мрчајеваца, син Обренов.

 Обренова вечна кућа у Мрчајевцима, на њој прегршти стихова

 Тако је оживела она слика – посветница са оперске премијере, иако ни ујак ни сестричина данас нису међу живима.

- Обрен је био завичајна и родбинска подршка Гордани, саветујући је да пева народну песма како би оплеменила глас за оперу. Она је заузврат, проводећи свако студентско лето у Мрчајевцима, умела да саслуша његову причу за коју други нису марили. У то време била је и стални члан КУД-а „Распевана Шумадија”, створеног и вођеног Обреновом руком – вели Никола.

Гордана Јевтовић Минов (1947) дипломирала је соло певање 1972. године на Академији у Београду, у класи великог оперског уметника Николе Цвејића. На сцену је изашла 1969. у другој години студија, као солиста у Опери Народног позоришта и од тада била њен стални члан, 35 година непрекидно. Остварила је 40 улога, играла у 1.000 представа и наступала на 900 концерата, а реткост своје врсте у каријери врхунске сопранисткиње јесте улога Розине у Росинијевој опери „Севиљски берберин” коју је певала 22 године непрестано, чак 103 пута.

Црква Св. Петра и Павла у Мрчајевцима

Већ дубоко у оперским водама снимила је, само ујаку за љубав, и један народни дует са Душицом Билкић („Кад запевам овако малена/ потекла би суза из камена/ а из твога, Миле, ока неће/ што ме младу остави без среће”). Запевала је своју арију и на омажу Пјевовићу, 2001. године у Дому синдиката.

Обрен Пјевовић (1919) је, управо откривају његове белешке, за песму свог живота прогласио „Отаџбину”. Сељак је њу одредио, вели, „и за почетак свих почетака, и за крај свих крајева...” По Обреновом тексту и мелодији, песму је увежбао и 1986. године снимио хор Жичке епархије, под управом Виталија Тарасјева из Русије: „Отаџбино наша драга/ прадедови и дедови наши/ ви сте део наше старе славе/ са Солуна и гробнице плаве/ и са Цера и Мишара/ и Рајића са Љубића/ са Орашца дичног вожда/ Карађорђа Петровића/ и војводе Бојовића/ девет браће Југовића...”

 Чесма у мрчајевачкој порти из 1829. године

 -Обрен дуго није био схваћен, чак ни под старије дане. Мора се признати да му је на ауторском путу доста помогао Мирослав Илић јер је многе Обренове песме вратио у живот, као и композитор Драган Александрић, који је такође пореклом из Доње Горевнице, поморавског села првог пре Мрчајеваца – прича Никола Пјевовић.

Он каже да је Гордана Јевтовић нарочито волела песму „Шумадија” коју су други прогласили за химну Обренове каријере, посмртно. Строфе и мелодија су Обренови, а глас најчувенијег Мрчајевчанина, Мирослава Илића: „Тамо где је Гружа, Рашковић и Кнић/ Мрчајевци, Вујан, Чачак и Љубић/ сваком своје село најтоплије прија/ а село је моје цела Шумадија...”

ГЗС