не праве специјалне казане управо за шумадијску љуту.

Милан Чвркић одрастао је у породици у којој су сви били мајстори, па је тако од малена и он куцкао, чукао и определио се за овај занат који се полаки губи.

„Волим тај посао и није ми представљало проблем да савладам основне технике. Од своје десете године сам почео и прво сам био шегрт, а тек неколико година касније постао сам мајстор”, прича Милан.

Ковачким послом он се самостално бави већ 15 година, у његовој радионици могу се видети све врсте казана, али ипак најспецифичнији су они који се кују специјално за прављење ракије.

Миланова радња једина је ове врсте у централној Србији

„Да би сте направили један добар казан за ракију, поред ковачког морате да познајете и ливачки, браварски, лимарски и кујунџујски занат. То је најтеже направити, али највеће потражња је управо за њима, јер сви људи из околних села праве своју домаћу ракију”, рекао је Милан.

Овај казанџија из села Рошци остао је веран традицији, па тако и дан данас све своје казане прави ручно.

„Не користимо никакаве ове модерне справе, већ само руке и чекић, као што су радили и наши преци”, нагласио је Милан.

Најтеже је направити казан за ракију

Он је данас једини казанџија у централном делу Србије, још увек активно ради и како каже има посла, али до кад ни сам не зна. Његове колеге су на врата својих радионица одавно ставили катанац, а њихових наследнника није било, па је велико питање да ли ће се ови казани уопште и правити кад Милан оде у пензију.

РИНА