и ту ефикасност није упитна, каже за Н1 професорка Медицинског факултета, вирусолошкиња и консултанткиња Светске здравствене организације Маја Станојевић. Прву вакцина коју сте у прилици да добијете - треба да је узмете, истакла је. Говорећи о новим сојевима, каже да ниједна од тих дефинисаних варијанти није се толико изменила да вакцина престане да штити. Истакла је да је могуће заразити се после прве дозе и одговорила на сва питања која себи постављамо у вези са вакцинацијом.
На питање које се често чује у јавности – да ли могу за тако кратко време да се направе вакцине, каже да су све вакцине до сада развијане 10 или 15 година, осим вакцине против заушки која је развијена за четири године и против еболе за непуних пет. Огроман успех светске заједнице је што је до развоја ове вакцине дошло за мање од годину дана од момента када је откривен вирус и када је установљен његов генетски састав, каже професорка. Додаје да је кључни фактор који је допринео томе тај што су кључна истраживања већ била у току. „И ова пандемија је на неки начин дошла у „згодно време“ када је развој тих иновативних вакцина, које су сада међу најважнијима за вакцинацију против коронавируса, сазрео да може за тако кратко време да да резултате. Знања, развој тих лекова је почео пар деценија раније“, истиче докторка, додајући да је технолошки моменат био такав, али и околности пандемије, да су ти резултати могли и да се примене.
Осим тога, треба истаћи – да су огромна финансијска средства уложена за кратко време у развој те вакцине, вишеструко – десетоструко, стоструко више него за вакцине које су развијане у претходном, ванпандемијском периоду, додала је.
О трајању имунитета, онколошким пацијентима…
На питање колико смо дуго имуни након вакцинације, професорка каже да има података, али да се не може са извесношћу орочити трајање имунитета – како после вакцинације, тако и после прележане короне. Неке студије, а праћено је више десетина хиљада здравствених радника у Енглеској, показале су да природни имунитет траје шест месеци, а процењује се да и вакцинални имунитет најмање толико траје, наводи. Требаће нам времена и искуства (за поузданије податке), каже.
Упитана да ли треба да се вакцинише неко ко је прележао корону и после ког времена од када се излечио, професорка каже да се препоручује, генерално, да сви треба да се вакцинишу.
Сматра се да вакцинација за такве особе није штетна и да може да допринесе дужем трајању имуности, а што се тиче временског периода, сматра се – најмање месец дана после почетка симптома болести, и то је најраније када се препоручује примена вакцине, навела је професорка.
На констатацију да су се јављали људи који говоре да су имали, након примљене вакцине, симптоме као за коронавирус, професорка каже да ниједна од три вакцине не садржи вирус корона.
Могу се очекивати некакви нежељени ефекти, то су три различите вакцине направљене на различитим принципима и саставима, и сваки од тих произвођача је иницијално пратио и описао нежељене ефекте, додала је.
„У датом моменту, у научној литератури, независно проверених података, уопште о својствима вакцине, највише има за Фајзерову вакцину, док што се тиче Спутњик вакцине и Синофарма, тих података има, али углавном потичу од произвођача, не могу се наћи у независним научним часописима итд. Или макар не могу лако. Оно што сами произвођачи пријављују је да се очекују и нежељени ефекти, најчешће је то – на месту убода бол, црвенило, иритација, надражај коже и те регије. Осим тога могу да се појаве и описани су и ти симпоми. Ниједна од три вакцине не садржи живи вирус. Не може се добити корона применом вакцине, јер све по свом саставу спадају у тзв. мртве вакцине. Нема имитације инфекције, него се у организам убризгавају делови вируса или делови генетског материјала вируса, на основу кога се, у самом организму, производе вирусни протеини и организам онда ствара имунски одговор. Не може се рећи да су то симптоми короне, јер се корона не може добити од вакцине, али се то описује – генерално у медицини – као грипозни синдром. Температура, болови у мишићима, зглобовима…“
Докторка истиче да такво стање најчешће траје један, два дана, изузетно до недељу дана после примене вакцине.
Могуће заразити се после прве дозе
На питање ли можемо да се заразимо после прве дозе вакцине, одговара да је то могуће. Докторка каже да особа која је примила прву дозу није комплетно вакцинисана и није комплетно заштићена.
Сматрајте да нисте вакцинисани, јер та прва доза не може да пружи довољну заштиту, додала је.
На питање да ли постоји шанса да се неко зарази после прве дозе, одговара да постоји, наводећи да је мали број таквих случајева описан, али да је било чак и оних са смртним исходом.
Прва доза не пружа довољну заштиту, неопходно је да се и после прве, али и после друге, настави са мерама дистанцирања и са ношењем маске, истакла је.
Да ли треба наставити са вакцинацијом таквих случајева, додаје, треба тразмотрити у сваком конкретном случају.
На питање да ли је онај ко је примио обе дозе у потпуности заштићен и да ли се више не може заразити коронавирусом, каже:
„Циљ вакцинације, уопште, да се смањи учесталост обољевања, а нарочито учесталост тешких клиничких форми. Већина особа која прими вакцину треба да буде заштићена од појаве тешких клиничких форми короне. Да ли ће вакцина спречити и инфекцију особа, ако дође у контакт са коронавирусом, да ли ће бити инфицирана, да чак и даље да пренесе тај вирус (трансмисија) – те ствари заправо нису сасвим разјашњење“.
На питање да ли треба да се вакцинишу људи са ослабљеним имунитетом (на хемиотерапији, они којима су транспалантиране матичне ћелије) каже да се саветује, али да треба сваки случај посматрати понаособ.
Наводи да је општа препорука да сви приме вакцине, а да се то односи и за групе које су у ризику за тешку клиничку форму – почевши од особа одмакле животне доби, с тим што кад су у питању особе са малигнитетом, онколошки пацијенти, особе са аутоимунским болестима, или са имунодефицијенцијом – саветује се да приме, али сваки тај случај би морао посебно да се размотри.
„Кад је особа бивши онколошки пацијент који је успешно превазишао болест, за њу важе општа правила као за општу популацију, за пацијенте код којих је хемиотерапија у току или су под имуносупресивном терапијом се, у најмању руку, може очекивати да успешност вакцинације буде унеколико мања, јер њихов имунски систем реагује слабије, али у сваком посебном случају треба са лекаром, који лечи њихову основну болест, да се размотри тачно који су то лекови које прима“.
Професорка је рекла да се препоручује вакцинација неком ко је, напр. оперисан онколошки пре две, три, четири, пет година.
Литература је најбогатија за Фајзерову вакцину и највише таквих препорука и ставова имамо у вези са њом, а очекујемо да имамо што више података у релевантним медицинским часописима и за остале, наводи.
Зашто не труднице и деца?
Професорка је рекла и да све вакцине које су у Србији имају трећу фазу. Оне морају да прођу трећу фазу клиничког испитивања, и она је окончана кад су у питању Фајзерова или Модернина вакцина, а није окончана у потпуности за неке од ових других, али, како истиче, и за њих има довољно података на основу којих могу да се процене параметри вакцине.
Та трећа фаза, која је кључна да се процени ефикасност, безбедност вакцина, се спроводи у групи популације изнад 18 година и обично има горњу границу 60, 65 година и најчешће обухвата општу популацију без специфичних група – труднице, имуносупримирани пацијенти и сл, каже докторка. Касније, а све се унапред испланира, се укључе и надзиру и те специјалне популације. По истеку и прихватању резултата те треће фазе, вакцина пролази кроз регулаторне механизме и почиње њена примена, додаје. „Тада наступа четврта фаза, веома значајна, у којој се прати појава и учесталост врста нежељених ефеката у општој популацији, пријављује се… Тај механизам постоји и код нас, лекари који су вакцинацију спровели у контакту су са вакцинисаном особом која треба да пријави нежељене ефекте“, објаснила је професорка. Након тога почињу да се гледају посебне, те циљне групе (труднице итд), навела је гошћа Н1.
Ефективност задовољавајућа
Избор вакцина, према њеном мишљењу, није добро решење. Не знам на основу којих параметара људи одлучују и на основу чега они треба да одређују, јер када се разболите и одете код доктора, он вам препише антибиотике, а не бирате ви, додала је. Не знам ни да ли ће та исказана жеља на крају бити спроведена, то зависи од снабдевености, каже проф. Станојевић.
Три доступне код нас вакцине су, према подацима из литературе и из извора везаних за саме произвођаче, све задовољавајуће ефикасне, то су подаци који се добијају у трећој фази клиничке студије, каже професорка.
У реалном животу је, додаје, увек ефективност која се добије нижа од оне која се добије у клиничкој студији. Она је навела да је по СЗО или по нормама Европске агенције за лекове, најнижа прихватљива ефективност од 50 одсто. То значи да је, како каже, потврђено, „кад се подвуче црта, а то тек предстоји“, да је укупно спречена половина инфекција или тежих форми клиничке слике или морталитета, „зависи како то дефинишете“. Ефективност у реалном животу ћемо тек процењивати, додаје.
Разлике у вакцинама и да ли „утичу на геном“?
Синофармова вакцина је инактивисана – производи се тако што се вирус узгаја у културама ћелија и онда се тако узгојен излаже неким хемијским факторима који доведу до тога да вирус више не може да инфицира организам, објашњава вирусолошкиња. Он је, дакле, умртвљен, али има та својства да организам, када се вакцина пласира, може да препозна те вирусне протеине и да одговори имунским одговором – стварањем антитела и неких ћелија које учествују у одбрани организма, објашњава.
За разлику од ње, Спутњик и Фајзерова вакцина су засноване на принципу иновативних технологија, које су произашле из оних истраживања негде од 1980-их година наовамо, а баве се вирусним геномом, каже професорка. Фајзерова вакцина је на принципу РНК вакцине, наводи и објашњава да она садржи само један циљани део вирусног генома који је заштићен неким наночестицама, док је Спутњик В на принципу аденовирусног вектора – то је иновативна технологија где је део вирусног генома убачен у аденовирус, који је сасвим други вирус, „чији су гени нешто модификовани“. Ни у једном од ова два случаја немамо комплетан коронавирус, и немамо жив вирус који може да се умножава, истакла је.
Професорка наводи да оно што се појављује у теоријама завере – да те вакцине „могу да промене генетски код“ – је немогуће. „Не може да се угради у геном домаћина, нити на било који начин – директно или индиректно – на њега утиче“, нагласила.
Људи имају право да знају шта примају, потребна је транспарентност, каже професорка Станојевић, додајући и да је, према њеном мишљењу, и део стручне јавности збуњен и још недовољно информисан о својствима и предностима и недостацима.
О противљењу и антиваксерима
Говорећи о противљењу вакцинацији, наводи да су људи заборавили да је масовна и успешна примена обавезних вакцина довела до тога да су заборавили на болести као што су дечја парализа и низ других обољења. Потребна је транспарентност и довољно интензивно презентовање научних чињеница, каже, додајући да сматра да би се на тај начин они неповерљиви и скептични могли разуверити. „Значај вакцинације је велики“, истакла је.
Ако је колективни имунитет довољно висок, не штити он само оне који имају антитела, већ доводи до смањења учесталости преноса вируса и посредно штити и оне који нису вакцинисани, објашњава.
Ниво потребног колективног имунитета је за различите агенсе различит, па напр. за мале богиње, због својстава вируса, је висок – мора 95 одсто да има имунитет, антитела, а за овај вирус се још егзактно не зна, наводи професорка. „Процењује се да је то најмање 60 одсто“.
Нове врсте и утицај на успешност вакцинације
„Коронавируси не спадају у високоваријабилне вирусе, као напр. вирус грипа – код ког је сваки године нови сој у циркулацији… Како се пандемија развија, тако и тај вирус, у циркулацији, прелази са једног на другог човека, подложан је неким изменама. Те измене су уочене од почетка, местимично, спорадично се тај вирус мења, али те измене нису биле значајне за прављење вакцина. До даљега, у овом моменту, ниједна од тих дефинисаних варијанти није се толико изменила да вакцина престане да штити, због измене генома“, каже.
Ово што је специфично за те три варијанте – британска, јужноафричка, бразилска – јесте да имају већи број мутација у оном делу где се каче антитела у имунском одовору на вирусну инфекцију, објашњава. До сада није показано да те варијанте избегавају вакцинални одговор.
„Није клиничка слика другачија, није смртност другачија, по свему судећи ни количина вируса, али јесте унеколико лакше преношење тих варијанти са једног човека на други“, закључила је професорка Маја Станојевић.
ГЗС/Н1
