Цоловића
остао је без јела, а војници су коњима давали по шачицу зоби преко ђема. Они
осећају опасност по људима, не њиште и не ржу. Пук је био опкољен, без наде,
могао се пробити једино преко Липолиста, па командант одазва на страну
потпоручника Александра Мишића: „Идете у извиђање. Ако је у селу противник
рапортираћете ми, ако се вратите, да у селу нема противника”.
Млади
официр ујахао је у село изустивши пред стражаром једине две немачке речи које
је могао изрећи а да не погреши – „Дрите регименте” – и уверио се да је
Липолист пун Аустријанаца. Вратио се са извиђачког задатка, известио своје да
је „пут слободан” а Цоловић је наредио да се крене у село, без пуцања, без
сјахивања и без икаква разговора. Непријатељске страже нису ни слутиле да ту
безгласну коњицу која пролази ноћном тмином чине Срби, па је кроз сред
аустријског бивака пројездио пук српских коњаника а ни пушка да плане.
Ово је,
укратко, душа невелике документарне приповетке Чачанина Радоја Јанковића
(1879–1943) „Пробој” у његовој збирци „Дани и године” која је први пут
објављена 1926. године у Београду (Геца Кон). Јанковићева кћи др Видосава
Јанковић (1919) недавно је свој једини примерак на читање дала престоничком
издавачу Милану Тодоровићу („Магелан прес”) који је, „схвативши какав бисер има
у рукама”, одмах штампао друго издање збирке (Београд, 2013).
Тако се
једна драгоцена књига отела забораву а ових дана представљена је у Јанковићевом
родном граду, у саставу 51. „Дисовог пролећа”.
–
Управо је приповетка „Пробој” највише коришћена као предтекст за филм „Марш на
Дрину”, снимљен 1964. године на пола столећа од Церске битке – каже за
„Политику” Даница Оташевић, директор Градске библиотеке „Владислав Петковић
Дис” у Чачку, која приређује „Пролеће”.
Издавач
Тодоровић вели да је Јанковић био „господин светског реномеа али и народни
човек и војник који је упознао цара Николаја и краља Зогуа”. Професор књижевности
у чачанској Гимназији, Владимир Димитријевић, рече на представљању да је то
књига којој се мора салутирати, додајући: „У њеној витешкој, отменој
усредсређености можете да одморите душу и сетите се чији сте потомци”.
Видосава
Јанковић није била у прилици да овим поводом допутује у Чачак, али је још
раније одлучила да очеву заоставштину препусти библиотеци из његовог завичаја.
Књижничари из те куће пре неколико година дуже су разговарали са њом и на
једном месту остале су забележене ове речи:
„Књигу
је користио Жика Митровић, редитељ из ’Авала филма’ за ’Марш на Дрину’. И ја
сам са мајком негде 1970. године отишла у биоскоп. Иако мама није волела
биоскопе јер су били загушљиви, кажем јој: ’Хајде бар да гледамо Марш на
Дрину’, и одемо једног дана пре подне. Слушајући дијалоге препознала сам текст
мога оца из књиге ’Дани и године’, на неким местима ин тото (у целини). У то
доба ову књигу нико није читао, било је то већ демодирано и неактуелно штиво.
То су били темпи пассати (прошла времена).”
И чудновати
животопис Радоја Јанковића послужиће једног дана, може бити, као надахнуће за
неки нови филм, јер оно што је прошао син чачанског крчмара и свештеникове
кћерке не може да стане ни у неколико обичних живота.
Јанковићева
супруга Наталија, током мужевљевог службовања у САД, одвела је Николу Теслу у
посету болесном Михаилу Пупину, и учинила да се два велика Србина помире пред
крај Пупиновог живота. Радоје је између два светска рата писао за „Политику”
под псеудонимом Моравац а кћи Видосава, која данас живи у Београду, била је
професор на Катедри за енглески језик Филолошког факултета и врсни преводилац.
Радоје
Јанковић свршио је Нижу војну академију 1900. године у Београду а од 1906. до
1908. Вишу интендантску школу у Паризу. Учествовао је у Мајском преврату 1903.
године када су свргнути последњи Обреновићи и постао члан Удружења „Уједињење
или смрт”.
Касније
ће, као учесник, писати о биткама на Церу и Колубари, годину 1915. провео је у
Шпанији у набављачкој мисији за војску а 1916. са Крфа је упућен у Русију за
начелника Југословенског добровољачког корпуса у Одеси.
Поводом
солунске афере опозван је из Одесе у Солун, јер се супротставио суђењу Аписовој
групи. Из Петрограда, 23. маја 1917. године, пише протестну ноту краљевској
влади на Крфу и престолонаследнику Александру због солунског процеса. Ражалован
је и пензионисан а потом осуђен у одсуству од Војног суда у Солуну на 15 година
затвора. Јанковић одбија да се повинује одлуци владе и остаје у Русији где га
штити револуционарна власт. У Самари 1918. склапа бољшевички брак са Наталијом,
кћерком Лазара Калмића, извозника из Београда (по православном обреду венчали
су се тек 1928. године у цркви у Чикагу).
Млади
пар креће Трансибирском железницом ка Владивостоку где стиже после два месеца.
У француском посланству Јанковић добија привремене исправе и прелази са
Наталијом у Јапан, где остају неколико месеци. На путу према Европи, Србина за
ким је расписана међународна потерница хапси у Еритреји енглеска полиција и
задржава у затвору. Наталија већ у благословеном стању стиже у Француску где
проналази свекрву Милку Јанковић и успоставља везу са оцем Лазаром.
У Кану
им се, после неколико месеци, придружује и Радоје, па уточиште траже у Риму код
пуковника Живка Павловића, ратног друга из многих бојева, и ту им се 1919. рађа
кћи Видосава. Крајем 1923. године Радоје се враћа у Београд где је лишен
слободе на основу солунске пресуде. У Забели, Лепоглави и Сремској Митровици
проводи више од две године да би маја 1925. био амнестиран и враћен у своја
права. Маја 1926. постављен је за конзула у Чикагу, а јуна 1929. године за
Генералног конзула у Њујорку и на том положају остаје до 1936. Дужност
опуномоћеног министра у Албанији Јанковић је прихватио 1937. године.
Г.
Оташевић