тежак облик стечене апластичне анемије, вратила се из Рима, где је била на лечењу од ове опасне и ретке болести. У клиници Бамбино Гесу, у Риму, најпре је урађена терапија имуноглобулином АТГАМ, а после тога је уследила трансплантација коштане сржи. То је доста сложен и комплексан поступак, који се реализује кроз неколико фаза. Све време трајања, пацијент мора бити у потпуној изолацији, тако да је Мина провела читавих осам месеци на клиници, у котинуитету. Лечење је било дуготрајно, тешко, али што је најважније успешно. После тога, била је стационирана ван клинике са обавезом недељних одласка на клинику, због редовних контрола.

Минини родитељи упутили су писмо захвалности свима који су им у борби за њено оздрављење помогли истичући да је та подршка била одлучујућа да истрају у овој животној бици.

„Били су то тешки и неизвесни дани. Не знамо, да ли је било теже прихватити чињеницу да се болест појавила изненада и ниоткуда, или сазнање, да се та врста хематолошког обољења класификује у групу ретких. Постојао је начин да се дође до излечења, и то је имало своју цену, која је за нас у том тренутку била недостижна.

Али, у том страху, безизлазу и безнађу, нада се појавила оног тренутка када смо покренули хуманитарну кампању, и када су грађани Србије, наши суграђани, показали емпатију и разумевање. Најпре кроз људску, а онда и финансијску подршку, показали су колико је важно да будемо ту, једни уз друге, и једни за друге, у најтежим изазовима.

Као породица, осећамо потребу да се огласимо о томе, јер је незаборавна и незаменљива подршка коју смо, у тим тренуцима, добили од града Чачка, привредника из Чачка, Београда и читаве Србије, медија, спортиста, Мининих васпитачица, учитељица, наставника и професора, школа, Мининих вршњака и њихових родитеља, комшија, пријатеља, породице, а посебно од грађана Србије, као и од наших људи који живе у иностранству. За велику већину оних коју су нам на разне начине помогли, вероватно никад нећемо сазнати. То су обични људи, као и ми, коју су препознали и осетили нашу муку, као своју. Можда и због тога, срце и мисли су нам били овде, иако смо годину и по дана провели у једном од најлепших градова на свету, окружени сјајним људима и лекарима, који ће нам заувек остати у успомени.

Хвала вама добри људи, хвала за помоћ и људскост. Не смемо то да изгубимо. Зато, не заборавимо све мале и велике борце, који баш у овом тренутку бију своје животне битке. Учинимо оно што можемо, и помозимо колико можемо, да лакше и брже победе у тој борби. Мало наше пажње и подршке, сваком од њих, много значи. Ми то свакако, добро знамо”, наводи се у писму породице Месаровић.

Глас западне Србије