око топлог огњишта уз угодну приче и здравицу. Србе наредних дана, дакле, опет очекују бројне српске славе и није згорег подсетити их како се по православљу обавља овај обред. О томе говори и текст који следи.

О целивању иконе

У нашем народу постоји много непознаница по питању вере и понашања у цркви. Једна од таквих непознаница јесте и целивање икона. Хтео бих овом приликом да скренем пажњу на следећу ствар.

Многи верници целивају иконе Христа, Богородице и светитеља у лице, што није исправно. Као што свуда постоји правило и култура понашања, тако постоји и у Цркви. Према томе, треба знати следеће и тако поступати. Светитељ се целива у руку, Богородица у скут или руку, а Христос у ноге. Ако је Христос на икони приказан до појаса, онда и Њега целивати у руку. Постоје иконе где је приказана само глава светитеља. Један такав пример је Нерукотворени лик Господа Исуса Христа. У таквом случају треба целивати власи косе, а никако у лице као што раде многи.

Када једна породица треба да поче да слави?

Одговор је једноставан и логичан: онда када се осамостали. Када се ожењени син одвоји од родитеља и оснује посебно домаћинство, нема разлога да се и у црквеном смислу не сматра посебном ћелијом великог организма Цркве. Зашто да лишава себе и своју породицу благодатних дарова које доноси Слава? Отуда је погрешно уверење које постоји у неким крајевима, да син ако је и одвојен од родитеља не треба да слави, јер има живог оца или старијег брата! Син наслеђује славу од оца. Још се понегде догађа да породица не слави, ако је те године у жалости, што је такође погрешно, а указује на несхватање суштине празновања славе.

Како треба славити славу?

За славски обред потребно је припремити:

- славску свећу

- кувану пшеницу (жито)

- славски колач, који је умешен освећеном водицом.

Све друго сто је припремљено за славу додатно је и није неопходно. А неопходно је да све буде "поштено као по дану: не у пировању и пијанству, не у разврату и бестидности, не у свађи и зависти (Рим. 13, 13)". Славски колач и жито треба неко од чланова да донесе у Цркву где ће свештеник обавити обред резања славског колача.

Смисао обреда крсне славе

У Богослужењима православне цркве све има свој узвишени смисао и нарочито значење, па је тако и са славским обредом.

Славска свећа, која по могућности треба да је од чистог пчелињег воска, означава п р и н о с најчистији и најневинији. Као сто пчела прави мед сакупљајући слатки мирисни сок од цветова, тако и молитва свечара треба да потиче из чистог срца и чисте душе. Као што светлост свеће разгони мрак, тако светлост Христове Божанске науке разгони таму. "Ја сам светлост свету" говори Господ наш, а ми смо позвани: "да будемо синови светлости и синови дана, а не ноћи нити таме (Јн. 8,12; 12,36; 1. Сол. 5,5)". Славска свећа је и симбол жеље и тежње оних који славе, да светлост Божија просвети њихов разум, да хришћанска Љубав запламти у Њиховим душама, као што пламти пламен њихове славске свеће.

Славски колач представља ж р т в у коју дајемо као принос благодарности Богу што смо кроз Исуса Христа и Његово страдање, искупљени од пропасти и ослобођени од прародитељског греха.

Славско жито је симбол наше з а х в а л н о с т и Богу за дате нам земаљске плодове. Жито је симбол васкрсења, сеје се, иструне, али ниче нови клас; тако се и ми људи као семе Божије смрћу сејемо за онај други живот у вечности. Као симбол васкрсења жито се припрема за сваку славу без изузетка, као и за Аранђеловдан и за Светог Илију. Наш народ, надахнут еванђелском науком, створио је праве бисере писане и усмене речи у вези са Крсном славом. Потресна су, али задивљујућа сведочанства наших предака како су славили сужњи - у логорима, као ратници поборници слободе - у рововима на фронту, са комадом хлеба и коцком шећера које су делили најближим око себе.

Положај иконе и горњег краја

Господу се молимо окренути лицем ка истоку - извору светлости. Исток, као извор светлости, је слика Исуса Христа, који се у Светом писму често назива исток (Лука 11,78), светлост (Јн. 8,1З), сунце правде. Обраћајући се у молитви на исток, хришћани се обраћају самом Исусу Христу као Богу и Спаситељу.

Ми не можемо видети својим телесним очима Господа. Али видимо његов лик на иконама. Зато се иконе постављају на источну страну просторије да би смо молећи се пред њима били окренути према истоку.

Погрешно је иконе стављати на запад (да би гледале на исток). Иконама Господа и Светих није потребно да гледају "саме на себе". Најбољи пример је црква. Иконе се налазе на источној страни, а верници гледају преми истоку.

Горњи крај (на пример на слави) треба да буде на истоку. А онај који седи у горњем крају треба да буде најважнији гост (обично кум), тако да сви гледајући у горњи крај гледају и на исток. Онај који седи у горњем крају, седи испод иконе, чита молитве, држи здравице и беседе као што свештеник беседи у цркви.

О освештаним стварима које више нису за употребу

Све ствари које су освештане или су коришћене за верске потребе (старе иконе, одежде, остаци од тамјана, жишци, венчићи од Тројица, гранчице од Врбице, босиок од Крстовдана, Остаци од Бадњака и сламе... ), а више нису за употребу, спаљују се, а пепео и остаци се бацају у текућу воду, никако у смеће. Освећена водица која је остала од претходне године, може да се помеша са новом, или да се изаспе у цвеће или на неко место где се не гази.

ГЗС/Борба за веру