Србија од Чачка до Јоханезбурга 



 

Србија од Чачка до Јоханезбурга
14.03.2019 12:30 | 0 коментар(а)



Јоханесбург – Првог пута сам у Јоханезбургу био пре пет година на позив мог дугодишњег пријатеља Јарослава Черног.

Ако вам је име асоцијативно, он га је добио по деди који је основао истоимени Институт у Београду. О њему, његовој породици и занимљивом животном путу репортажу је објавила „Политика” када је пре пар година гостовао на једном стручном скупу у Чачку. Како живот обично намести, његова тетка Боса је и живела у Чачку низ година, где је Јарослав 2014. био први пут. Сигурно не последњи, рече ми.

За разлику од прошлог путовања (преко Франкфурта), сада сам летео преко Рима. Обзиром да сам из Београда у италијанску престоницу стигао јутром а лет ка Јоханесбургу следио је касно увече, искористио сам прилику да после скоро 40 година прошетам по граду музеју у коме сам некад давно био једном, као студент.
Прелепо време за половину фебруара искористио сам да препешачим град и подсетим се свих његових лепота. Беше недеља, средиште некад необоривог царства преплављено туристима. Стекао сам утисак да их је бар половина из Кине. Испред Ватикана, сви до једног продавци дрангулија били су црнопуте избеглице из Африке. После целодневног ходања, наградио сам себе правом пастом и добрим фреско вином у лепој кафаници близу Тибра, до које ме је упутио продавац из трафике. Испоставило се по ко зна који пут да лекције Мике Латинке из Чачанске гимназије помажу кад се у Италији сретну људи који не говоре енглески.

После дугог пута кроз ноћ од Европе ка Африци, јутром смо слетели у Јоханесбург. Највећу бригу око пута сам пребринуо кад сам по доласку отворио кофер и видео да су ајвар и ракија стигли без проблема.

Мој пут од 20-ак дана, осим туризма, имао је и значајну пословну ноту. Јарослав је власник и директор фирме која догодине слави 25 година постојања и бави се одржавањем база података (за познаваоце Оракл, Мајкрософт, Сајбејс) и сличним информатичким услугама. Листа њихових клијената је импресивна, а код неких сам имао прилике и да одем.

Седиште фирме г. Черног је у пословном центру града Сандтону, а у непосредној близини Јаро (како га овде сви зову) и станује, што је огромна предност у граду од десетак милиона становника, дугачком 100 а широком 60 километара. Иначе, Јаро са супругом Гркињом новијих година углавном живи на релацији Србија - Грчка одакле, захваљујући новим комуникационим чудима, и управља фирмом , а 2-3 пута годишње дође на по тридесетак дана у Јоханесбург.

Обзиром да се већ неко време бавим дигиталном трансформацијом као консултант Центра за дигиталну трансформацију из Београда, основна идеја пословног дела пута била је да за његову фирму направим дигиталну мапу пута и дигиталну стратегију и испитамо могућности сарадње са овдашњим тржиштем. Како је фирма хај - тех, има уведен ИСО-20000 за квалитет услуга у информационој технологији и врло дигитализовано пословање, био ми је поприличан задатак да се припремим. После неколико састанака са Јаром и његовим тимом и пар итеракција, документа су направљена на обострано задовољство. Поприлично сам сигуран да је РДБ „Консалтинг” (како се Јарова фирма зове) прва компанија у Јужној Африци, ако не и на целом Континенту, која има спроведен поступак по ИСО стандарду од стране неког ко је сертификован и овлашћен да то ради широм света.

Са Јаром и његовим сарадницама (у руководећем тиму су углавном даме) обишао сам и неколико њихових корисника. Сви до једног су показали велико интересовање за дигиталну трансформацију као и сарадњу са нашим тимом. Посебан утисак на мене је оставио одлазак у „Хармони Голд”, гигантску компанију од 45.000 (и словима: четрдесет пет хиљада) запослених која се бави копањем и прерадом злата. Обзиром на високу стопу криминала у овој земљи, процедура уласка у сам пословни центар компаније је била компликована, посебно обзиром на моје име које сам на крају сам уписао у формулар и ослободио их мука спеловања. Домаћин нам је био мој нови пријатељ Одирага (скраћено Оди) који води део фирме задужен за ИТ инфраструктуру. Састанак је био изузетно пријатан и поприлично се одужио. Он је био искрено изненађен кад је чуо да смо ми у Србији радили на Орацл технологији још 1988. године, а још више кад сам му испричао све оно што радимо и планирамо на пољу дигитализације пословања. Неке основе будуће сарадње смо, надам се, већ успоставили. Иначе, да би са Одијем провели сат и 15 минута, путовали смо колима 2 и по сата на 32 степена. Срећа те је све климатизовано, иначе би за мене који сам дошао из хладне зиме у Србији било поприлично компликовано.

Посебно пријатан састанак имали смо са Дејвидом који је чак и био у Београду пре неколико година и одушевљен је нашом земљом. Малтене истог дана када смо се видели, његова фирма (мобилни оператер специјализован за пренос података) објавила је да је пустила у Јоханезбургу и Кејптауну 5 г мрежу и тиме остварила кључну претпоставку за коришћење интернета ствари (Интернет оф тингс) што је уз коришћење облака (клауд) што стратешки циљ Јарове фирме већ ове године.

Упознао сам и неколико наших људи који живе и раде овде. Сви до једног су врло успешни у својим професијама и живе на много вишем материјалном нивоу од нас у Србији. Нонсталгија за старим крајем их је одавно прошла, али углавном планирају да се врате и проведу пензионерске дане у Србији.

Посебна прича су деца наших људи. Београђанка удата за Бугарина (који наравно савршено говори српски и тврди да је Србија најлепше место на свету, посебно га је одушевио дочек Нове године у чувеној кафани на Ибарској магистрали) причала ми је да су њена деца која говоре српски, али не баш савршено, после двомесечног боравка у Београду дошла на југ Африке потпуно преобраћена.
Да је цитирам:

„Пре пар година, путујемо ми за Кејптаун и пустим цд са нашом музико , а они се мрште. Сад кажу да нема боље музике. Ваљда су их београдски сплавови променили.” Наравно да сам са свим нашим људима нашао много заједничких познаника и пријатеља. Још кад чују да сам из Чачка, ето одмах приче о кошарци и знаменитим Чачанима.

ЈАР је изузетна земља у сваком погледу, али је муче 3 велика проблема: корупција, дрога и криминал, баш тим редоследом. Већ су познате приче о бившем председнику и његовим сарадницима. Био сам шокиран кад сам на телевизији гледао репортажу о корупционашкој афери која је довела до рупе од 40 милијарди УСД у једној од највећих компанија у земљи. Можда је још горе било гледати емисију о Дурбану (прекрасном месту на обали Индијског окена, преко пута Мадагаскара) где се несрећни људи нескривено дрогирају, а хероин се продаје испред фантастичног хотела у главној улици. Искоришћени шприцеви су разбацани по плажи, па ми је деловало нормално да купача нема упркос невероватној боји мора и идеалној клими.

Иако је прошло већ 25 година од укидања апартхејда, расни проблеми су поприлично изражени. Сви су чули за Совјето одакле су расни немири и кретали у време апартхејда. Како му само име каже, Совјето је југозападно од Јоханезбурга. На путу за Преторију која је северно од Јоханесбурга налази се слично предграђе (Тауншип, како их овде зову) где је изузетно опасно проћи и дању, а камоли ноћу. Пар пута смо пролетели туда и на почетку ми је деловало безопасно, али када су ми пријатељи испричали недавне случајеве пљачки и убистава који су се овде дешавали, постало ми је јасно зашто су сви наоружани.

Као и прошлог пута, имао сам прилике да испробам сме могуће кујне света које овде постоје. У близини цркве Светог Томе Српске Православне Цркве налази се изванредан индијски ресторан. Код Бурхана из Истанбула пили смо одличну кафу и јели кебаб у његовој кафани, у суседству Јарове фирме, а врло близу предузећа је и одличан суши бар. Први пут у животу сам био у шриланканском (ако се тако пише) вегетаријанском ресторану. Како то обично бива, млади власник из Шри Ланке је једно време живео у Грчкој па су Јаро и он усред Јоханесбурга у тој крчми причали на Грчком (који је Јаро научио уз супругу Гркињу). Осећао сам се као Алиса у земљи чуда. Посебно се радујем опроштајном ручку у правом националном ресторану са оригиналним афричким специјалитетима.

Обзиром на врло згуснут распоред, нисмо стигли да одемо до чувеног Кругер парка (то је око 900 км вожње), али сам имао прилике да на фантастичној висоравни изнад Преторије будем у националном парку где сам видео зебре, буфала и друге занимљиве животиње. Искрено се надам да ће бити још оваквих путовања па да стигнем и до Блумфонтејна и Кејптауна, иако је то скоро 3.000 километара пута.

(Чачак: путопис чачанског инжењера Владана Дабовића за Глас западне Србије) / ГЗС

 

 

















Пошаљите ову вест Вашим пријатељима!
ovde slika


Оставите коментар

Коментари који садрже псовке, увредљиве, вулгарне, шовинистичке или претеће поруке неће бити објављени. Мишљења изнешена у коментарима су приватно мишљење аутора коментара и не одржавају ставове Гласа Западне Србије.

Ваше име:
Ваш коментар:

Спам заштита:

 

Коментари посетилаца (0)

Вест нема коментара.
Будите први који ће коментарисати ову вест!


 

























 


 

© Глас Западне Србије
Жупана Страцимира 9/1, Чачаk
060 5000 150, 032 347 001

Импресум

Статистика сајта:
Прес: 69.383.149 посета
Тренутно на сајту: 31 посетилац(a)