Такође, дрвени точак направљен је од дрвета, као и прва колевка. На крају и када се одлази са овога света, оде се у дрвеном ковчегу.

 Кажу да нема већег признања, него када људи из исте бранше некога између себе прогласе за најбољег. Живорад Ћуковић тако је радећи марљиво столарски посао 32 године стекао звање столарског војводе од Белошевца.

 Војвода од Белошевца, Живорад Ђуковић, фото: ГЗС

Председник Удружења радника уметника Србије и Црне Горе, Радојко Солујић каже да међу њима има врхунских мајстора и уметника.

,,У нашој бранши има много врхунских мајстора и уметника, који поред свог рада за машинама се баве и неком врстом уметности. Они који покажу најбољи рад и организацију заслужују звање војводе”, казао је Солујић.

 Радојко Солујић, фото: ГЗС

Војвода од Белошевца, Живорад титулу је стекао поштено, радећи на машинама и правећи намештај. Он каже да није довољно бити само столар, већ и уметник.

,,У овом послу мораш да познајеш много занимања. Мораш да будеш кројач, шнајдер, бравар, али пре свега мораш да имаш душу и да волиш оно што радиш, јер без тога нема доброг намештаја”, истакао је Ђуковић.

 Фото: ГЗС

Причају да је први столар онај који је саградио Нојеву барку, а многи тврде да је управо овај занат променио свет када је направљен точак. Дрводеља из Прокупља, Славимир Зеленкапић прича да човек када је истеран из Рајског врта морао је да се прилагођава околностима и природи.

 ,,Прича позната нама свима, Нојева барка, то је уметнина која је рађена да би преживели катастрофу великог потопа. Кажу да је ситима грађена и да су је 120 година тесали  Нојеви тесари и да управо од њих потичу сви столари”, прича Славимир и додаје да је тек после тога дрво нашло примену у људском животу.

Славимир Зеленкапић, фото: ГЗС

Столарски занат многима је променио живот, а прави пример је Радисав Маринковић из Горње Црнуће који је постао један од имућнијих дрводеља, он се присетио својих почетака, каже да је као ученик овог заната направио много дрвених кутијица и да је једну поклонио својој девојци која је сада његова жена.

 ,,Због те кутијице сам је и оженио, она нам је донела срећу”, прича у шали Радисав и додаје да је овим послом почео бавити пре 16 година у Немачкој.

Радисав Маринковић, фото: ГЗС

,,У Немачкој сам касније купио машине, а  пошто је превоз био скуп, сам сам их превезао, и покренуо посао овде. Само упоран рад ме је довео до овог где сам сад, јер за доброг столара потребна је упорност и ваљда треба човек да поседује таленат и да воли свој посао да би успео.

 Сретен Јовановић из Такова, постао је дрводеља тек после једног дубоког сна у коме му се јавила св Петка. А баш у то време срео је свог пријатеља који се увелико бавио столарским послом.

 Сретен Јовановић, фото: ГЗС

,,Причао ми је како ради и ја сам му слагао да и ја то радим исто. Онда заједно са њим одем на једну изложбу у Дом војске у Горњем Милановцу и кад сам видео те радове, прокоментарисао сам да ја много боље радим него што се ту налазило. И онда од 1992. године кренемо он и ја са послом, па почнемо да се такмичимо ко више ко боље и ето на крају оснујемо Удружење радника уметника”, завршава своју причу Јовановић.

Глас западне Србије