а за два дана појавиће се у овој сувоборској варошици.

Он је на свом фејсбук профилу написао да је цео свет његов, али да је све то ништа за њега, јер је Србија његова душа и срећа.

Прича о Бранку Ристићу, сада већ светски познатом виолинисти је у ствари прича о једној другачијој уметности. Оној која почиње кад немаш ништа, а желиш све.

“Моја породица и ја смо живели у Горњој Грабовици, код Ваљева, и моји нису имали новац да ми купе нову виолину па је моја тетка која је спремала кућу неког професора видела да он има на зиду виолину и питала да ли би је продао. Њему инструмент није требао и он га је поклонио тетки. Више се нисам одвајао од виолине иако је била веома стара, чак је и гудало било поломљено. Нико ме није учио, али су ме многи хвалили и говорили да боље свирам од својих вршњака. Мени је то био подстрек да још више вежбам и ускоро сам почео мало и да зарађујем, имао сам 10 година. Сећам се да сам од првих пара купио нове жице и гудало”, прича Ристић.

Од тог момента радио је вредно, ослушкивао колеге, али формално музичко образовање није имао. А онда је његову свирку чула Фејт Елиот која је у Србију дошла да проучава ромску музику. На прво слушање допало јој се оно што чује и након дружења у Србији уследио је одлазак у Лондон.

“Када сам дошао у Лондон, нисам знао енглески и било ми је веома тешко. Сада сам већ солидно савладао језик, понудили су ми да на факултету СОАС, где студенти из целог света прочавају националне музике, предајем српску и ромску музику. Имам сјајне студенте, волим да свирам са њима и драго ми је кад видим да им се допадају звуци и ритам наше музике. Ја се веома поносим и српском народном музиком и ромском, наша музика је заиста изузетна. Има душу, људи је одмах прихвате и заволе. Са студентима свирам и своје композиције, ту, како је ја зовем, експерименталну музику, јер млади људи увек воле нешто ново”, прича Ристић.

Вест да ће се у Прањанима у августу одржати први Сабор виолиниста Србије примио је са одушевљењем и обећао да ће сигурно бити део ове велике музичке манифестације.

“Једва чекам, бићу и мојој Грабовици. Више од три године сам на турнејама по Европи, Аустралији и Новом Зеланду, свирајући фестивале и спремајући албум. Живим у Лондону, али моја душа и срце су овде. Померио сам све обавезе да бих дошао на Сабор виолиниста. Бићу ту 16, 17. и 18. августа и једва чекам да свирам у Прањанима. Долазе колеге виолинисти, сви одлични музичари, али ја не долазим да бих се такмичио, већ да бих свирао у мојој Србији. Хоћу да сви заједно победимо, да наша музика победи, да се чује та наша виолина коју свирамо из душе. Желим да подржим овај фестивал јер је то одлична замисао и сјајна прилика да се сви, без обзира на то где живимо, видимо у нашој Србији. Свираћу, али и уживаћу слушајући друге”, истакао је са одушевљењем Бранко – светски а наш.

Глас западне Србије