По предању, Свети Георгије, који је као Христов војник одбио послушност цару Диоклецијану, великом прогонитељу хришћана, изјавивши да се не плаши да умре за своју веру, погубљен је 303. године.

На православним иконама и средњовјековним фрескама Свети Ђорђе је представљен како - јашући на коњу, у војводском оделу са крстастим мачем - убија аждају, која је симбол паганске вере, док се на иконама за празник Ђурђиц представља у стојећем ставу са копљем или мачем у руци.

Свети Георгије је веома поштован у српском народу и слави се два пута годишње - 16. новембра као празник преноса моштију светитеља - Ђурђиц, и 6. маја, када се обележава дан његове смрти - Ђурђевдан.

На литургијама у храмовима помиње се страдање светог Ђорђа, чије су мошти, по жељи самог светитеља, пренете у Лиду палестинску, у храм њему посвећен.

Дани од Ђурђица до Светога Мрате (24. новембар) називају се Мратинци или Вучији дани јер је свети Мрата заштитник вукова. У време мратинаца не преде се вуна и ништа се не пере.

У Србији такође постоји веровање да се на Ђурђиц ништа не сме изнети из куће јер ћете у супротном целе године имати само расходе без прихода.

Према народном веровању зима долази са Ђурђицем, а одлази са Ђурђевданом.

Глас западне Србије