ове средине и човека који је обележио спортски и друштвени живот града. Истекли су му земаљски дани, лака нека му буде српска земља. Ослабио је нас овоземаљске, али је појачао небески тим Борца. Тамо су већ Пузо, Остоја, Бато, Ћепе, Ћусло, Гарго...
Наш народ зна да каже како је крај живота само једна, свима суђена, сеоба: прелазак из времена у вечност. И да је смрт тек један дан у људскоме веку, последњи на жалост..
Уосталом, сви путујемо својом стазом, само што је Мијо био богатији, имао их је неколико. Рече ми јуче његов пријатељ Момчило Ранитовић, директор му у „Електроморави”, да је био бескрајно одан новинарству, то је смисао његов. Уз две велике, изнад свега, непоновљиве симпатије и љубави, Ивану и Соњу.
Развијао је, с временом, и усавршавао једноставни али скоро савршен горштачки, душевни рукопис понет из предачких Мочиоца - „Буџо, дођи да попијемо нешто”, звао би на телефон, увек благородно. Никад није шкртарио с новцем и знао је да помогне или стане уз раме неком невољнику. Новинари по природи заната другују са капљицом, а он је имао јединствен одговор ако ко од колега упита да ли смо он, Новица, и ја попили штогод? Казао би, само: „Јок, ти си”.
Нека га у миру, покој му души, сад је у небеској тишини. Има времена да поново чита највећег писца из своје друге постојбине, Соњине Црне Горе, и сети се Његошевих златних слова: „Свак се роди да по једном умре, част и брука живе довијека”.
Ево шта је о Мију забележено у његовој последњој књизи, „Моравска школа градитеља и другарства”:
„Рођен је у Чачку 17. јануара 1937. где је завршио основну школу и Гимназију. Дипломирао је 23. марта 1963. на Правном факултету у Београду. После завршеног приправничког стажа у чачанској фабрици `Цер` обављао је послове уредника информативног програма Радио Чачка, а затим и заменика генералног директора конфекције `Први октобар`. Највећи део радног стажа, близу 26 година, провео је на месту руководиоца правне и опште службе у ХЕ `Електроморава` у Чачку. Био је дугогодишњи хонорарни сарадник локалног листа `Чачански глас`, Радио Београда, `Борбе`, `Политике` и `Вечерњих новости` и `Вести` из Франкфурта.
У ФК Борац био је дугогодишњи играч, капитен, председник Скупштине, потом потпредседник УО, технички директор и портпарол. Обављао је и дужност председника УО СОФК - е у Чачку и Удружења тренера ФС Региона западне Србије. Био је члан ИО Удружења тренера ФС Србије.
Аутор је монографије ФС региона ЗС „Погодак”, спортске публикације `Борчеви јубилеји` и књиге посвећене 60 – тој годишњици `Електромораве` у Чачку. Добитник је Повеље града Чачка и Похвале СО Чачак, затим јубиларних плакета електропривреде Југославије и Србије, златне повеље ФК Борац и других признања.”
Пријатељу, увек ће те се сећати колеге из Гласа западне Србије. Збогом, Мијо.
ГЗС / Г. Оташевић
