Шта учинити да белег буде скроман и достојанствен?!
Зар није могла бити спомен-чесма са скромном, малом клупом, за путнике намернике...? И ништа више... Споменик би тако доминирао...
Ово је прво питање које се намеће пред спомен-чесмом војводи Петру Бојовићу на улазу у његово родно село Мишевићи.
Неко ће, можда, рећи да је ово лични став и да о укусима не треба и не вреди писати и расправљати! Али,...
Крајпуташица са бронзаним ликом славног земљака и епитафом подигнута је у јесен 2002. године уз подршку Министарства за рад и борачка питања Србије. Пре неколико година проширен је плато (који се, према слици од 17. новембра, не одржава), а затим је, нешто касније, подигнута доња, а летос и већа надстрешница, ближе чесми.
Очигледно је да су „печурке“ и бетон наружили спомен-обележје и тако је изневерена замисао аутора од пре 16 година – да се камени белег уклопи у околину на вису који доминира изнад села.
Тврдећи да би прву „печурку“ боље направили основци за ручни рад или они Ћопићеви мали јунаци, „бегунци“ из школе у роману и филму „Орлови рано лете“, мештани су је назвали „дубирог“, те „сојеница“…
Летос је, уочи прославе 160- годишњице рођења војсковође, из Општине дат налог столару, вероватно да се исправе стари пропусти. Међутим, изостао је стручни надзор, па нити је стара надстрешница уклоњена, нити нова довршена, пошто нема заштиту за дрво и металне стубове?!
За ружну слику крај чесме, која је требало да буде празник за око и душу – кривци су наш скоројевићки менталитет и ријалити манири у градњи. У жељи да оставе траг у закаснелој бризи о одуживању дуга војводи и обнављању памћења – актери радова, без руке и ока струке, нису имали мере и стила, ругали су се аутору обележја...
И шта сада ваља чинити? Па ред би био да се учесници у „дивљој“ градњи окупе на лицу места, погледају у очи и, уз помоћ зналца за просторно уређење – нађу решење за изглед амбијенталне целине. И да из свог џепа плате да белег буде скроман и достојанствен...
Војвода Бојовић је војничким заслугама и личном чашћу подигао најлепши споменик у српском роду. Његови савременици су сведочили да се никада није застидео својих сиромашних родитеља, пртених чакшира, куће са отвореним огњиштем. ..Ни као гимназијалац и војни питомац, ни као командир коњичког вода, а ни касније као командант Прве армије, генерал и војвода. Напротив, често је у разговору, некако поносито, горштачки, с топлином и љубављу, причао о свом пореклу...Сада би се постидео неких својих земљака…
Златар инфо / ГЗС
