Тако је једна обична проја постала друго име за срећу у животу.
Историчар из Чачка, др Богдан Трифуновић, у својој студији „Живот под окупацијом” истиче да је баш проја прехранила људе и стоку у овом округу, јер те године кукурузом беше засејано 10.300 хектара, пшеницом тек 2.298 и јечмом само 1.446 хектара.
Током читавог трајања окупације – од 1. новембра 1915. до краја октобра 1918. – храна је рационисана и уведене су прехрамбене карте за градски живаљ. На почетку је на сваког одраслог долазило 400 грама хлеба али већ у октобру, због суше, следовање беше смањено за петину, док су деца добијала по 200 грама. А сељацима је одређено по 350 грама брашна дневно и десет килограма пасуља по глави годишње. И то се право, међутим, истопило већ на почетку 1917. кад је следовање за домаће становништво смањено са 8 на 6 килограма брашна месечно, док су селима крстариле окупаторске патроле идући од куће до куће у потрази за намирницама. А ни њима није претицало и зато су сав вишак одузмали (реквирирали) по ценама које су сами одредили.
Књиге памћенице тог недоба овако бележе:
„Аустроугарска војска нас је много пљачкала, однели су сву храну и одело и обућу, само је ли штогод ново. Грабили су и мрсно и посно, говеда, овце, свиње, коње, кокошке, сву пернату живину, тако да није ни за запатак остало. Нарези су били велики па смо се много мучили без `леба. Ко је год могао штогод да иде – мушко и женско и деца – то је ишло у крагујевачки и смедеревски округ и доносило на леђима 20 или 30 килограма брашна, тамо купљеног. То је било као мрави: једни иду а други се враћају, и даниноћ. Тако се радило 1916. а и она би сушна, па опет 1917. истим трагом, само упрти на леђа и носи. Ретко је ко имао кола и волове, а отуд је и со доношена. Није било радне снаге да се посеје, па се мучио и онај ко остане код куће”.
Одлазак по храну у друге срезове и округе није увек био недозвољен. Тако је Милета Сарић из Властељица у Драгачеву од општине у Каони добио уверење да је сиромашан те може да иде у округ смедеревски ради набавке жита, па му је окупаторска команда дала и папире за пут.
Србин к`о Србин, научио да се мучи али не може миран. Чињеница да је аустроугарска војска у Чачку углавном била гладна, обилато је коришћена од стране мештана да се стечене количине хране сакрију од претреса и реквизиција. У кући Чачанина Илије Кривачића, који је умро пред Први светски рат, намирнице су скриване у тајном делу тавана. Да би се додатно обезбедили, укућани су користили то што је председник преког суда становао у једној реквирираној соби куће. Пошто се знало да је окупаторска војска слабо храњена, посилном председника суда, неком Шеферу из Чешке, даван је тањир јела дневно што је укућанима помогло да сакрију храну, чак и у соби председника преког суда.
Полиција је прописала цене: месо 8 гроша, млеко 1 динар, суве шљиве три гроша, кајмак и сланина по шест динара а маст седам, само што соли и масти није било у продаји, већ у трампи или на црној берзи. Сељанке су за прегршт соли болничаркама давале јаја и живину. Хлеб кукурузни, врло рђав и мањи од килограма, коштао је три гроша. У Драгачеву је клање свиња контролисала жандармерија јер су крупније биле предвиђене за реквизицију, а добошари су по сокацима наших варошица, почетком новембра, читали следећу заповест:
„1. Понедеоником, средом и петком забрањује се употреба меса за исхрану; 2. Свиње испод 80 килограма не смеју се клати, сем ако је нужда. За клање треба претходно да се добије дозвола од Царског и Краљевског Среског заповедника”.
Округ чачански је 1910. године по попису имао 138.911 становника и то махом по селима, док је у самом Чачку живело 5.671 мештана. Године 1916. варошица је спала на тек 4.156 житеља, а фебруара 1919. било их је 4.800. Али, ево, и поред толиког страданија није им се затрло семе ни порекло.
Извор: Политика, Г. Оташевић
