Гуја се сажалила на војника. 



 

Гуја се сажалила на војника.
13.05.2018 12:01 | 0 коментар(а)



Чачак – У биваку на Крфу, месецима и горама далеко од родних Дучаловића, капетан Радомир Цвијовић примио је наређење да поведе војнике у луку.

Тек помољеног пролећа 1916, командир треће чете Х пешадијског пука Шумадијске дивизије, са својим људима, навек напушта Јонско море и креће на Солунски фронт.

Ево, овако то бејаше описано у другој од две свешчице ратних бележака које је, заједно с главом на раменима, донео у свој завичај на Овчару...

„Пук је добио заповест да се спреми за полазак и 25. 4. са 100 људи кренем одмах из Мезони, да у 11 часова будем на пристаништу Мориотици ради укрцавања за Солун. У 11 тачно дошао сам у пристаниште, ушао у малу лађу, довезао се у крфско пристаниште и у 1 по подне укрцао са мојим људима на теретни брод `Елабија`, џиновски, један од највећих океанских. На броду је био Чачанин, апотекар Пантовић.

У 5 часова кренусмо се. Уз нас иде још једна лађа са српском војском. Напред, са стране и позади прате нас торпедне и мале патролне лађице. Командант брода позва све официре и нареди нам да и ми и сви војници узмемо по 1 појас за спасавање и да га опашемо, чим се лађа крене, са њим ће се и спавати. Сви треба да скину камашне и раскопчају цокуле. Тешке чизме треба скинути. На 4 знака ( најјаче свирање) сви људи треба да су на крову и да скачу у море. Велика је опасност од немачких сумарена, нарочито при изласку поред Крфа на отворено море, а највећа после 2 дана на савијутку око рта Матапана.

Целу ноћ сам преседео у салону. 26. 4. крећемо се даље на мору. Доручак се даје у 8 часова, ручак у 1 по подне. Још за време ручка у 1 и 30 даје се узбуна на броду `Елаби`. Послуга заузима своје место. Тобџије и инжињер на топу, на задњем делу лађе. Чамци за спасавање удесише се. Сви путници излетеше на кров брода са спасносним појасевима за пливање. Наста страх. Лађа `Камерун` која иде испред нас са српским трупама поче правити цик-цак, наша `Елаби` исто тако, торпеди силном брзином лете на све стране а још даље напред, и око њих мале лађице.

Објаснише нам Енглези да се позади нас појавио немачки сумарен. Сви упиљисмо очи у мирну површину водену, која се као бисер сијала на сунцу. Време лепо и топло. Торпеди као гује секу морску воду. Избегли смо опасност. Заноћили смо на мору. 27. 4. око 5 часова јутро пролазимо између Крита и рта Матапана.

Висови на Криту покривени снегом. На грчкој обали виде се села. Око нас веће осигурање него јуче, јер се пролаз овуда сматра за опасан, крију се немачки сумарени. На лађи у магацину где су смештени коњи, ухватиле коморџије и исекли коња па га пеку уз звуке сељачке свирале. Око 5 часова по подне прелазимо поред Киоса острва, и атинског полуострва. 28. 4.  појави се Халкидикијско полуострво на коме се виде сва три крака. Гледао сам Атос - Свету Гору и побожно се помолио Богу за живот мојих драгих код куће и за мој и Светомиров (брат) повратак кући. Командант брода сматра да ћемо стићи у 3 часа поподне у пристаниште. У 2 часа по подне угледасмо Солун, десно у заливу солунском на самом песку пола у води велики енглески брод `Дијана` кога су Немци торпедовали у овом месецу. На `Дијани` били су војници Моравске дивизије када га је погодио торпед. Командант брода окрене га ка обали и терао је пуном паром док је насукао брод на спруд. Нико се није утопио. Жалосно видети ову лађу. Још жалоснија судбина српског народа који све ово доживе. Око нас маса бродова ратних, обичних и једрилица чува остатак овог несретног народа, да не нађе смрт у мору.

Искрцаваћемо се десно од Солуна. Око 4 сата по подне стигли смо у пристаниште и искрцали се. Заноћили смо на обали, а сутра 29. 4. у 5 и 30 сви су се војници окупали у новом купатилу, француском. Сво су одело дезинфиковали и пошли смо да тражимо пук који је на 15 километара. Сад написах Мишу карту. Настанисмо се у Лутри где смо провели у одмору и спреми до 12. јуна 1916, а тада кренусмо преко Солуна ка граници. 14. јуна у селу на Вардару логор рђав, воде нема за пиће. Време проводимо на занимању, више радимо него икад у кадру. Рад траје до 3 јула. 4. јула кренусмо се у 10 часова. 9. 7. прошли села Драгоманци и Костријан, ту осванули. 10. 7. ту преданили и увече пошли. 11. 7. осванули у селу Раниловићу, преданили у шуми. 12. јула борба са Бугарима. Сад седим између два камена који ме заклањају од бугарске ватре, пишем ове белешке и мислим о кући, о мојој прошлости. Код мојих ногу лежи Мишо (шурак Радомиров), спава, дечко само се трза од пуцања топова. Жао ми га је што се мучи овако млад, јер га волим, личи на Олгу (супруга капетанова). Ноћ 12/13 прође мирно. 13. 7. лежимо на истом месту. По која пушка пукне са обе стране, иначе је тишина, лежимо по камену као гује. Ужасна врућина. У селима испред нас редован живот, ору, раде, хоџе на џамијама, деца плачу и смеју се а ми гинемо. 14. 7. Помало се пуца и лежи. Ноћи велика опреза. Погибе Милић Танасијевић из Заблаћа. 16. 7. ужасна киша на истом смо месту. 17. 7. Обрадовао сам се више него икад у овом рату. Светомир ми јавља депешом са Крфа, да је Олга родила ћерку. Луд сам од радости. Ја сам отац. Дај Боже да моју малу ћерчицу и жену маму видим што пре живе и здраве. У малим џбуновима на песку и камену здружио се војник и шаран (гуја) и корњача. Гуја мирно миче и обилази војника, као да жали да га печи и убије, јер можда зна да нас је много остало по кршевима” – исписао је на Солунском фронту ратник, учитељ и официр из драгачевског села.

Г. Оташевић/ГЗС













Пошаљите ову вест Вашим пријатељима!
ovde slika


Оставите коментар

Коментари који садрже псовке, увредљиве, вулгарне, шовинистичке или претеће поруке неће бити објављени. Мишљења изнешена у коментарима су приватно мишљење аутора коментара и не одржавају ставове Гласа Западне Србије.

Ваше име:
Ваш коментар:

Спам заштита:

 

Коментари посетилаца (0)

Вест нема коментара.
Будите први који ће коментарисати ову вест!


 





























 


 

© Глас Западне Србије
Жупана Страцимира 9/1, Чачаk
060 5000 150, 032 347 001

Импресум

Статистика сајта:
Прес: 74.793.351 посета
Тренутно на сајту: 129 посетилац(a)