"За почетак, да нас змија не би ујела, најбитније је пазити где стајемо и шта хватамо рукама", каже за "Блиц" Будимир Грубић", директор "Ветерине Београд".

Змије које се могу наћи у Србији обично нису отровне и не представљају опасност по човека, а изузетак су поскок и шарка које настањују пределе јужно од Саве и Дунава, односно брдско-планинске крајеве и камењаре.

Без наглих покрета, само се удаљите

"Када наиђете на змију, пре свега не треба да паничите и правите нагле покрете. Направите корак, два уназад и обиђите је. Ако не покушавате да је ухватите рукама, или не станете на њу, змија вас неће ни ујести", објашњава Грубић.

Ако се са змијом нађете "очи у очи" у вашем стану или дворишту, најбоље је да позовете "Ветерину Београд" или другу дежурну службу која ће змију уклонити.

"Али ако сте се са змијом суочили негде поред реке, или у природи, само је заобиђите. Јер та змија није дошла код нас, него ми код ње, у њено природно станиште, и не треба да је узнемиравамо", истиче Грубић.

Шта ако нас уједе

Како објашњава Грубић, уједи неотровних змија нису опасност по човека, али је најбоље да се обратите лекару да би се рана очистила, да не би дошло до инфекције.

Од отровних змија у Србији се могу наћи шарка и поскок. За разлику од отровница које настањују тропске крајеве Африке, Азије и Америке, и чији отрови делују на нервни систем, отров шарке и поскока убраја се у крвне отрове који разједају крвне судове и спречавају коагулацију. Стварају се крвни подливи због којих место уједа већ после двадесетак минута почиње да црни и отиче.

Ако вас уједе шарка или поскок, потребно је што пре примити серум који се даје мускуларно. Као прву помоћ потребно је место уједа подвезати, а подвез попуштати на сваких 20 минута како би се омогућила циркулација; у противном, ако подвез остане два до три сата, може доћи до гангрене због недостатка циркулације. Ако је могуће, уједена особа не би требало да се креће, јер то може да убрза циркулацију и тако отров брже рашири по организму.

Раније се место уједа секло, такозвана инцизија, да би се отров локално избацио, али је та метода напуштена, јер се отров налази у ткиву између ћелија, а не у крвотоку, па тако и не може да се одстрани засецањем. Исисавање отрова може да се покуша ако имате адекватну пумпицу, али не и устима, јер и кроз најмању рану у усној шупљини отров може да доспе у крвоток.

Најопаснији уједи змија су у деловима тела где пролазе велики крвни судови, као што су врат, пазух, препоне, као и по глави, када због отицања може доћи до затварања дисајних путева и до гушења.

Змије у Србији

У Србији живи 10 врста змија, од којих три припадају породици љутица (виперидае), а седам фамилији смукова (цолубридае).

Поскок

Поскок је најраспрострањенија отровница у Србији и може се срести јужно од Саве и Дунава, од нижих предела, као и на висинама до 2.000 метара.

Просечно је дуг 60 до 70 центиметара, али може достићи и до 100 центиметара, међутим такви примерци су ретки.

Јасна карактеристика која га издваја од других змија које живе на територији Србије је изражен рог на врху главе, израслине коже и везивног ткива. Зимске месеце проводе у хибернацији, а током лета су активни.

Углавном насељавају топла и осунчана станишта, попут камењара, осунчаних храстових шума, кањона и клисура, као и мешано жбунасто-ливадска станишта. Најчешће је активан преко дана. Може се попети и на дрвеће до два метра висине.

Шарка

Шарке су углавном дуге од 50 до 70 центиметара. Мужјаци су обично светлосиви, а женке смеђе или риђе, са јасно израженом тамном цик-цак шаром дуж тела.

Фото: Wikipedia

Шарка углавном насељава хладна и влажна станишта, у низијском делу обично места око очуваних храстових шума и мочвара, док на планинама насељава углавном делове око шума смрче и јеле, као и отворена станишта изнад шумске границе.

Јужно од Саве и Дунава балканска шарка насељава брдско-планинска подручја, а нађена је на Копаонику, Старој планини, Власинској висоравни, Шар планини и Проклетијама, али и северно, на Фрушкој гори.

Шарган

Шарган, који спада у врсту шарке, најмања је европска отровница. Просечно порасту 30 до 50 центиметара, а ретко и до 60.

Основна боја шаргана је светло сива до светло браон, у зависности од пола, и са јасно израженом цик-цак шаром која је обично тамно браон или сивкаста. Бочно дуж дела се налазе браон или црне туфне.

Насељава високопланиске пашњаке и ливаде изнад 1.500 метара надморске висине.

Живи у Босни и Херцеговини, а у Србији је ова врста веома ограничено распрострањена, и до сада је познато да насељава поједина станишта на Проклетијама и Шар планини.

Неотровне змије

Змије које се срећу у равничарским подручјима Србије су неотровне и безопасне - ако се изузме неколико локалитета у Војводини на којима има шарки. Најчешће се срећу смукови и врсте везане за воду, рибарице и белоушке. Све ове врсте могу да нарасту до метар и по, па и до два метра.

Могуће је видети и смукуљу, али ова врста је релативно ретка. Доста је и ситнија од осталих, а људи је због риђе боје и шара често мешају са шарком. Неретко се и од рибарице помисли да је шарка.

Све змије могу да пливају и углавном се добро пењу по вегетацији и кућама.

Од неотровних змија у Србији се тако срећу неколико подврсти смукова, Ескуплапов, степски и четворопруги смук, затим смукуља, белоушка, шилац и рибарица.

Рибарица

Рибарица или речна змија у Србији се још назива и поточара. Претежно се храни мањим рибама. Због њених шара назива се и коцкаста водењача.

За разлику од белоушке, којој је сродна, нема мрље у задњем делу главе. Глава јој је троугласта и издужена, а горња страна тела јој је светломрка или маслинастозелена са тамним квадратастим шарама. Достиже величину до једног метра.

Живи најчешће у текућим водама са брзим током.

Шилац

Шилац, змија чија се дужина тела креће од 100 до 130 центиметара једна је од најбржих змија на нашим просторима, али се чешће среће у Хрватској него у Србији.

Препознатљива је по витком телу, на којем је глава јасно истакнута, и дугачком репу.

Живи на подручју целе јадранске обале, а воли сува станишта и стеновита подручја с густом вегатацијом, камењаре, пашњаке, оранице.

Белоушка

Белоушка, или барска змија, начешће порасте до једог метра, али може да достигне и два до три метра дужине.

Фото: Илустрација/промо

Иза главе има по једну светлу мрљу са сваке стране. Глава јој је троугласта са заобљеном њушком. Боја тела варира, углавном је са горње стране сива са црним мрљама, док је доња бела.

Живи у мирним, споротекућим водама, а може се наћи у по људским насељима, нарочито око стаја.

Смукуља

Позната и као лажна шарка врста је неотровне змије која живи у многим деловима Европе. Дугачка је око 70 центиметара и обично је смеђе боје, са два реда пруга које се спајају на глави.

Често живи на грмовитим, стеновитим падинама и обронцима клисура, а најчешће у сувим стаништима.

Смук

Смук је неотровна змија која се може наћи широм Европе и у готово свим деловима Србије. Достиже дужину и до једног и по метра, али може да нарасте и преко два метра.

Насељава светле белогоричне шуме и сува станишта, као што су стене, камењари и рушевине. Може се наћи у пределима са грмљем и високом травом.

Добар је пењач и може се често видети на дрвећу.

Блиц