Нека несвестица хвата све редом, али се опет иде, ради носи. Робље је. Непријатељ стоји над главама интернираних стотину педесет православних свештеника српских који су, као сумњиви по монархију, из свих српских крајева дотерани. Стоји више њихових глава и као врана једнако их кљуца у мозак, тера на посао, простачки псује, удара. Понеки посрће али опет устаје, склања прљавом руком улепљену косу с лица, помешану са знојем и прашином, и жури напред, доноси Политика у штампаном издању.

Прво су плели асуре и ципеле од сламе, а има већ неколико дана како преносе дрва са жељезничке станице у лагер. Са камилавкама и читама на глави, у црним дугачким хаљинама иду они кроз когор у Нежидеру у Маџарској на почетку Великог рата, два по два, те њихова поворка чудно изгледа. Дебели трупци стоје им на врату и раменима. Немоћни, испуштају терет и дебеле цепанице падају на ноге њихових најближих другова. И, тада настаје љутња, међусобно укоревање, те сваки даљи корак постоје још тежи. На све то надвила се црна авет глади, а срце обавила дубока чежња за отаџбином.

А у тихој ноћи, кад се уморне кости оптуже по хладној земљи, опет се душа освежи и поврати. Забораве се увреде и настане братски разговор.

- Одавно смо сањали о уједињењу, говори прота Вукајло Божовић, стари четник и чувар српског имена у Старој Србији. Одавно проповедали овај рат за ослобођење...

Па лагано наставља:

- Али, морамо прво робовати овако, да се муком и невољом нашом оперу неки тешки греси наши, те да се кроз страдање дође до Васкрсења.

Сви ћуте, слушају. Мало после, поп Неофит из Гуче почиње нервозно:

- Па нека, нека патимо. Нека ми сви пропаднемо, али само нека Србија васкрсне...

- Ћутите, можда нас слушају – додао је неко шапатом.

- Ја се поносим својим страдањем, чује се глас архимандрита Гедеона (именом - храби ратник), старешине манастира Милешева, али му је тешко гледати шта раде од овог доброг народа.

Усред тихог разговора чу се звекет оружја и сурови звиждук да се ћути и светлост гаси, јер негде на другом крају бараке плашљиво је светлуцала воштана свећица. Пред њом је из свог молитвеника добри поп Василије Марић из Сељана сваке вечери дуго и дуго побожно читао молитве за спасење.

Кад и тај жижак утрне стража прође кроз бараку, настане тајац. А сутрадан, пошто су пренели сва дрва, свештеници су истоварали бале пресованог сена и преносили их са станице. На оца Гедеона беше се заповедник непријатељски окомио, као да је послат да га умори.

- Ти, стари, носиш ову – вели му и наређуједругој двојици да му на леђа натоваре једну највећу.

- Не могу, тешка је – одговара он и сагиње се да му се на леђа бала метне.

- Хајде, напред – чује се команда и сви натоварени крећу лагано. Млађи носе али старији тешко дишу, заноси их терет, посрћу, падају и тада сви чекају. А пут дугачак, нераван, као пут на Голготу.

Отац Гедеон већ једва мили под теретом. Савио се готово до земље и крупне грашке зноја лете му са чела. Бела коса прелива му се на сунцу као сребро, а очи уморне, мутне. Бори се са последњим остатцима своје снаге. Борба тешка а снага слаба. Старост освојила, срце убрзано бије и он се отима. Још неколико очајних корака, па му наиђе неки мрак на очи и одједном испусти терет, занија се и паде.

- Но, хајде – рече му стражар, али се стари архимандрит не покрену.

- Хајде – викну овај још јаче и удари га кундаком, али као одговор на то дође последњи трзај и уздах свештеников.

Цела колона стаде. Оближњи збацише терете и потрчаше му упомоћ, али његове руке и ноге беху клонуле. Положише га насред пута, али му очи беху затворене, без иједне сузе, а лице бледо као светитељско.

Дан је био топал, да се једва дисало. Усијан ваздух је пржио, а колона је све даље одмицала под својим теретом. У даљини иза њих видела се на земљи једна црна силуета и стражар са пушком више ње. То је он чувао мртвог старог српског свештеника, који му је као јунак пао за слободу и уједињење.

И, тада сто и педесет слугу Божјих проплака у исти мах у туђој земљи.

Ове чемерне ретке сложио је прота чачански Живојин Г. Алексић, такође роб у Нежидеру, и објавио кад је војна минула, у „Прегледу цркве епархије жичке”.

ГЗС/Г. Оташевић, Политика