енергију и одважни балкански дух. Популарност Сабора нарочито се уздигла пред крај прошлог века, захваљујући филмским остварењима Емира Кустурице и балканским музичким компилацијама у оригиналним аранжманима Горана Бреговића, као и наступима многих трубачких капела, пре свих Бобана и Марка Марковића из Владичиног Хана, преноси „Политика” у електронском изјадњу.

Овим редовима своју студију закључује др Драгослав Петровић (68), диригент и социолог из Ниша, који је докторирао на Гучи. Први и једини у нас, према томе и у свету. Он је на Департману за социологију Филозофског факултета у Нишу одбранио дисертацију под називом „Место и домашај Драгачевског сабора у културном миљеу Србије” (2012) и то своје истраживање о највећем народном збору у држави и водећем трубачком фестивалу на свету, недавно објавио потписујући књигу „Сабор трубача у Гучи јуче, данас, сутра, прилог тумачењу једног социокултурног феномена”.

У свету постоји много сличних светковина, од „Октоберфеста” до Сигета, са скоро идентичним садржајима – вашарски амбијент, конзумирање јела, пића, али разлог за толику привлачност Гуче, свакако, није ни у томе да је „овде све дозвољено”, јер добро је познато да се ништа мање уздржано не понашају ни посетиоци најпознатијих европских летњих фестивала где се спава под шаторима, једе и пије ненормално.

Постоји други, не мање значајан, разлог за велику приврженост Сабору: атмосфера која одише присношћу и дружељубивошћу свих актера – и публике и извођача. Иако у свету има много манифестација сличног карактера, само се у Гучи, према изјавама већине посетилаца и извођача, уз трубачку музику и укупну атмосферу може осетити непатворени спој хедонизма и неспутане слободе у изражавању емоција – каже др Петровић за „Политику”.

Шта је то у атмосфери Сабора што неодољиво привлачи огроман број посетилаца?

Мање знатижеља ко ће од трубача победити, више чињеница да се посетиоци друже уз музику, игру и песму, добар свадбарски купус и остале ђаконије. Иако су и у другим земљама слични перформанси зачињени дувачким оркестрима, оно што издваја Драгачевски сабор јесте што нигде као у Гучи у време трубе не постоји тако непосредан однос посетилаца и музичара. Уз то, моћан звук, егзотична ритмичност и мелодиозност, као и спој еротичности с алкохолом и обилном храном, дају нарочиту драж Сабору.

Уосталом, много година пре првог Сабора у Гучи, Арчибалд Рајс је у своме спису „Чујте, Срби” (1928), забележио о нама: „У села човек не може доћи а да не наиђе на широкогруд дочек. Народне светковине још чувају онај некадашњи прелепи обичај угошћавања. Први комад божићног колача чува се за намерника.”

Од 370 страница студије стотину је посвећено емпиријском истраживању које је Петровић обавио на 50. Сабору (2010, кад је саборска здравица почињала с „Једном се живи…”), разговарајући с трубачима, домаћинима и гостима, свима који овде нешто значе и вреде. Из тога је настао богат низ учених, памтљивих бележака, које још речитије од социолошких закључака сведоче због чега у брдску варошицу од 1.500 становника сваког августа дође бар 300.000 сабораша.

Њих, сабораше, аутор је разврстао у три колоне:

Егзибиционистички тип: већина младих од 20 до 25 година била би ту сврстана. Група се препушта уживању у трубачкој музици, уобичајено је и често свлачење младића допола, истицање тетоваже и пирсинга, пењање на Споменик трубачу ради фотографисања, с обавезним реквизитима – пивом, шајкачом, мајицама с наменским натписима, српском тробојком и кратким фудбалско-навијачким напевима у маниру фалш-певача. Као визуелна особеност, истиче се и подигнута рука с три испружена прста.

Други, мераклијски тип, чине они између 25 и 40 година, који се веселе седећи под шатрама (чекајући да их верзирани и искусни свирачи погоде одређеном песмом или мелодијом) или ходају лагано улицом држећи у руци боцу алкохола окружени трубачима, а ови дувају из све снаге, не марећи за мелодијску и хармонску прецизност.

Трећи и најумеренији тип саборске публике јесте шетачки. То су претежно брачни парови или њихови рођаци пристигли на Сабор, средњих година и старији, који знатижељно посматрају перформанс на улици и под шатрама, али се држе по страни. Углавном не пију алкохол, а често воде и децу са собом. Према осталој публици гаје прилично амбивалентан однос, час је критикујући због разузданог понашања, али исто тако и одобравајући неке поступке које приписују младости сабораша.

Како трубачка кола и чочеци утичу на тај шарени саборски свет?

У музици су динамика и темпо изразито осећајни чиниоци, може се успоставити поређење с говором: нико ко је тужан не говори брзо и гласно, нити ко је весео споро и тихо. Поједина психофизиолошка стања, као што је на пример транс, по неким спољашњим својствима личе на понашање појединаца опседнутих музиком и целокупном атмосфером у Гучи. Јер, увођење у стање транса може бити подстакнуто ритмичком стимулацијом, али и физичком исцрпљеношћу, емоционалном напетошћу или ишчекивањем, што све чини саставни део такозване архајске екстазе, изазване плесом и ритмом.

Др Драгослав Петровић, фото лична архива

Транс је, додаје др Петровић, стање промењене свести у којем је особа у великој мери, или чак потпуно, одвојена од сопствене личности. Дакле, излази из себе и прелази у паралелни свет, што је праћено осећањем усхићености, заноса или озарености. Он наводи запажање Жилбера Ружеа да „музика човека негде покреће, негде смирује, у неким срединама човека у транс баца час громогласно бубњање, час сасвим тихо чегртање звечарке”.

Наука има објашњење и за надахнуће које код сабораша изазивају чочеци у извођењу ромских оркестара са српског југа који користе непарне ритмове.

Други француски етнолог Ален Денијелу тврди да се у свим деловима света за изазивање транса користе увек непарни ритмови од пет, седам или једанаест делова такта, док правилни ритмови од четири или осам делова немају хипнотичко дејство. Они неправилни наилазе на добар пријем код слушалаца, а нарочито су популарни у Африци и Америци.

За радна века, др Петровић је био музичар, затим диригент војних оркестара у Београду и Нишу, Уметничког ансамбла „Станислав Бинички” и Нишког симфонијског оркестра. Бави се композицијом и аранжирањем за разне вокално-инструменталне саставе, а пре свега за ревијски и велики џез-оркестар. Објавио је више научних и стручних текстова из области социологије културе и социологије музике.

Ово је првина да се Сабор истражује научном апаратуром, дакле проучавањем литературе, затим нормативног оквира од значаја за очување традиције на Сабору, и различитим методама прикупљања искуствене евиденције. Аутор је приредбу посматрао као „социокултурни феномен у коме се сублимирају српска традиција, обичаји, ритуали, фолклор и нови фолклор, али и рефлектује стање србијанског друштва у целини – економија, политика, образовање, моралне вредности”. Вајка се:

Потребно је имати у виду да би планирање анкете, интервјуа или фокусгрупног интервјуа током трајања Сабора било отежано због обичаја посетилаца да прекомерно конзумирају алкохол, те би поузданост таквих методолошких поступака била доведена у питање.

И ослања се на мудру реченицу књижевника Љубивоја Ршумовића: „Без обзира на то колико се Србија уздигла и колико се погосподила, она мора да поштује сарачке опанке, изворну народну здравицу и звук драгачевске трубе, јер су то симболи нашег порекла”.

Политика/Г. Оташевић