Двојица виталних пензионера из Пријепоља,
отац и син Милош и Милан Лучић, дођоше
заједно пре неки дан у Ужице на обележавање
годишњице Ужичке републике. Обојица су
у старосној пензији: добродржећи Милош
ускоро пуни 92 године и намирује пола
века пензионерског стажа, а његов син
Милан има 68 лета и шесту годину је
пензионер.
– Отац се држи као младић, здравље га
одлично служи и увек је у каквом послу
активан. Не иде ни мени да заостајем за
њим. Оним што је читав живот чинио високе
нам је моралне па и радне норме поставио,
трудим се да га следим – казује за наш
лист Милан Лучић, најстарији од три
Милошева сина.
Крепки старина Милош је вероватно
рекордер међу старосним пензионерима
у Србији: за три месеца навршиће се пуних
пола века откада је у старосној пензији.
У јануару наредне године, како је
израчунао овај бивши командир народне
милиције, примиће тачно 600. пензију. Не
сумња да ће ту јубиларну исплату дочекати.
Намерава и стоту да прегура јер је
здравље очувао. – Идем до сто пет па
опет – шали се.
– Сада, од марта до новембра, свакодневно
радим у нашем сеоском домаћинству у
Думљанима код Пријепоља. Ту имам пчелињак,
гајим воће, поврће, винову лозу. Ове
године јабуке, трешње и грожђе су ми
лепо родили, али је шљива заказала. Кад
сам у Пријепољу шетам сваки дан по
неколико километара, а код куће уредно
вежбам: радим склекове и трбушњаке.
Активност, добро расположење и осмех
су моји рецепти за дуг живот – вели
Милош Лучић, који је у партизанима
ратовао од 1941. године и четири пута је
рањаван.
После рата радио је у народној милицији,
био и командир, па у 43. години отишао у
пензију, 1. јануара 1966. године.– То је
пуна старосна пензија: укупно 35 година
и девет месеци радног стажа(а тада се
пензионисало са стажом од 35 година).
Урачунато ми је учешће у рату и бенефиције
за рад у милицији – сећа се Милош.Пензија
коју прима му је била 36.000 динара, али је
смањена за оних 10 одсто, а као рањеник
из рата има и инвалиду с додатком од
12.000.
Милош се у пензионерским данима активирао
у борачкој организацији, већ је целу
деценију председник пријепољског Савеза
бораца. У тој организацији је и његов
син Милан, и то као члан републичког
одбора Субнора. Живе заједно с Милановом
породицом у Пријепољу.
Милан Лучић је 1969. године завршио
економски факултет и одмах се запослио
у прибојском ФАП-у. Потом је директоровао
у Пријепољу: прво у фабрици обуће „Лимка”,
па у Општинском заводу за друштвено
планирање и развој, а онда био шеф
филијале „Дунав осигурања” и директор
„Путника”. У пуну старосну пензију
отишао је 2009. године. Одличног је здравља,
као отац Милош.
– А и радим као отац, стално му помажем
у сеоском домаћинству. Пчеларством се
уз њега бавим већ пола века. Имам сина
и две ћерке, као и две унуке. Ево, отац и
ја смо заједно намирили 56 година
проведених у пензији – сумира уз осмех
Милан Лучић.
Извор: Б. Пејовић, Политика