Милешевца код Пријепоље. Данас ово село једва да броји неколико стотина душа, а статистици још увек пркосе Малагићи. Фахрудин је завршио занат у граду и пар година тамо и живео, али онда је одлучио да се врати на дедовину. Од незапосленог металостругара корак, по корак постао је малинар, повртар и сточар. Његова земља је плодна и родна, а штале пуне, преноси агенција РИНА.

„Чланови моје породице и ја обрађујемо шест хектара земље. Наш крај је родан и рађа све што посадите. Од малињака убиремо највише прихода, ту има пет хиљада биљким, а у плану нам је и да проширимо засасаде. Имам још хиљаду и по младица на имању које сам купио. До њега сам пробио, преко два потока, 300 метара пута. Оне ће стићи за бербу догодине“, рекао је Фахрудин.

Нјвећа подршка и ослонац су му супруга Едина, двоје деце школараца и баба Идриза. Како каже, никада није користио државне субвенције и све што има постигао је са својих десет прстију. Неколико пута је помишљао да одустане, али снагом воље је све издржао.

„Једини приход нам је од пољопривреде. Земља је тешка, смоница и од њеног обрађивања већ имамо жуљеве на рукама. Зановили смо механизацију, јер је то најважније у селу да имате како и са чим да радите. Након сваке бербе кажем да је то последња, али чим мало одморимо почнемо са припремом малињака за следећу сезону. Нема зараде, док својим дланом не урадиш. Идемо и у бербу клеке“, рекао је овај пољоприовредник.

Село Хисарџик надалеко је чувено и по кестену , некада је овде било на десетине стабала али Фахрудин каже да памти и боље дане и да се ове биљке могло добро зарадити.

“Стабла се суше, стручњаци кажу да је у питању нека болест, поцрни лист и оде стабло. Ни укус нема као што је имао некад. Пре ниси могао наћи црно језгро, а данас је свако друго. Вероватно нас то природа опомиње. За разлику од кестена орах је добро родио“, рекао је Фахрудин.

РИНА/ГЗС