није згорег да се подсетимо како је велики српски писац и агроном, недавно почивши Добрило Ненадић из Ариља, у роману „Сабља грофа Вронског” описао начине упропашћавања нашег националног пића. Кроз дијалог измишљених ликова, новинара доспелих у приручни затвор смештен на обали Мораве, Миле Шпицлов и Вуле Тоцил сликовито описују могуће разлоге грозног укуса попијене ракије какву неретко и данашње казанџије понуде званом и незваном госту.

Добрило је то овако описао:
„И тако их заборавише. Читав дан се нико не појави из штаба. Нека им баба доносила да једу, бајат јечмени хлеб и помало белог сира. Измолише Милојицу да им да и ракије. У први мах није хтео ни да чује, такав пропис, вели, али попусти кад му понудише три гроша за тикву од оке.
Која црна ракија! Некаква сметењача од осам гради, шмекљива и мемљива.
Је л̕ бре чича, јеси ли ти ово од г..... пеко?
Нисам, оба ми ока, него баш од џенарике, има мало панцерке, мало ранке и мало пискавца, сумеша знаш. То онај Видоје меће г..... а ја не, бог ми је сведок.
Како ти је овако шмекљива? Ко да се пацов у њу утопио.
Може да бидне због подрума, влажан, па се буђа наватала на дуге у бурадима.

Откад се знају, а знају се дуго, Миле Шпицлов и Вуле Тоцил никада се нису срели а да се не посвађају. Ако је један видео квадрат други је тврдио да је оно круг, ако је нешто једноме било црно другоме је било бело, једном кисело другом слатко, једном ледено другом врело. Сви су то знали па су са неверицом примили ово сада и ово овде као једно чудо, да су и Миле и Вуле за Милојичину ракију рекли да је гора од коњске пишаће. Да, за трен један је изгледало да су се ова два љута противника барем око нечега сложила. Било је то, међутим закратко. Миле је својим јаким сонорним басом објаснио да ракија базди на мрцину због неопраних ракијских судова а Вуле је пак кмечао као јаре накричио да је то због аљкавог купљења шљива.

Судови морају да се оперу пред бербу. Да се угреје чиста вода, да се узме зелена галица, или плави камен, или сумпор у праху или барем да се начини цеђ, па онда да се узме рибаћа четка и да се добро орибају дуге каца и споља и изнутра а за бурад да се састави јак раствор и да се затим ваљају и стално испирају док не остане чиста вода. Тако се убија буђа. Исто важи и за казан, табарку, луле капалице и шафоље и сву осталу опрему за печење ракије, све мора да буде чисто и опрано, да не прелази шмек у нову ракију.

Дометну Вуле како је наш народ згалатан, не држи ни мало до чистоће него кад купи шљиве тура у кацу свашта, и труле и натруле и мрџгаве и прекипеле и искипеле, измешане са земљом и са сламом, из балеге узима шљиву и жао му да је баци него је тури у суд па после саспе у кацу. Вели: шта фали ионако ће кроз лулу а кроз лулу најпре пролази смрад, јер се смрадни гасови из кључале џибре најпре дижу и у капалицу кроз лулу цуре. Живина, бре, живина, стока без репа. Који бре ми, ма каква Европа, ми смо на подобит прасади.”

Ове редове из Ненадићевог романа дотурио нам је др Александар Лепосавић, научни истраживач у Институту за воћарство у Чачку.

ГЗС