обимну студију под називом „Малина” („Распберрy, тхе манагемент, процессинг анд маркетинг”) чији су аутори професор др Светислав Петровић, негдашњи декан Агрономског факултета у овом граду, и научни истраживачи чачанског Института за воћарство, др Александар Лепосавић и др Дарко Јевремовић.
– До сада у свету објављене студије на енглеском језику ослањају се пре свега на научни приступ малинарству, а ми смо у својој спојили науку и практична искуства, и теренске податке српских малинара који су водећи на планети – каже за „Политику” др Александар Лепосавић.
Штампање је финансирао Нићифор Аничић из Јоханесбурга, текст репрезентативног издања од 250 страна на енглески је превео др Дарко Јевремовић, тираж је 500 примерака а рецензенти професор др Зоран Кесеровић са Пољопривредног факултета у Новом Саду, др Даринка Корон са Агрономског института из Љубљане и др Алена Гајдошова из Њитре (Словачка), са тамошњег Института за биљну генетику и биотехнологију. Књига је намењена напредним узгајивачима малине у Чилеу, Аргентини, Перуу, Словенији, Словачкој, Чешкој, Немачкој и Бугарској.
Производња малине у свету последњих деценија бележи тенденцију раста, наводе аутори студије у уводном делу. Посматрано по континентима, највећи обим је у Европи (више од 60 одсто), затим Свереној Америци (САД, Канада), Јужној Америци (Чиле а новијих година и Аргентина) и Азији (Кина).
По убраним количинама плода на Старом континенту на првом месту је Русија, следе Србија, Пољска, Украјина, Бугарска, Мађарска, Француска, Шпанија. Међутим, највећа робна производња остварује се у Србији одакле се више од 95 одсто свежих и прерађених плодова пласира на светско тржиште. У Русији чак девет десетина рода буде изнето на тезге у локалним продавницама, а слично је и у САД у складу са познатом чињеницом да су велике земље мање зависне од светског тржишта.
По подацима Међународне организације произвођача и прерађивача малине (ИРО) у раздобљу од 2006. до 2014. године у свету се (без података за Русију) производи око 372.000 тона годишње, а са руском производњом то достиже од 450.000 до 500.000 тона.
У Србији, малина се гаји од 1880, кад су наши исељеници донели прву култивисану сорту марлборо, најпре у ваљевски а нешто касније и у чачански крај. Производња у Србији бележи изузетно високу стопу раста од 1981. до 2014. године, а 2015. у малињацима наше републике убрано је чак 100.000 тона плодова.
Аутори су на крају студије дали, мерећи сваки цент, приказ колико би подизање малињака коштало нове улагаче, а подаци се заснивају на ценама са српског тржишта. Тако би за хектар новог малињака на име трошкова материјала (саднице, ђубриво, стубови, жица...) воћар морао да уложи 9.375 евра. Трошкови услуга (радови на терену, орање, дрљање, довоз воде...) износе 1.925, док се за радну снагу мора издвојити 2.760 евра. То укупно износи 14.222 евра за хектар новог засада, али ту трошковима није крај, ако се жели сигурна производња. Јер, уградња програмираног система за заливање кап по кап кошта додатних 7.000 до 9.000 евра, а противградна мрежа још 15.000–20.000 евра по хектару.
Извор: Политика, Гвозден Оташевић
