до Основне школе ,,Стефан Немања“ у Студеници, и то у врло тешким условима, нарочито зими кад пут дуж студеничке реке окује лед а планине прекрију снегови висине преко једног метра. Но кад човек воли и поштује свој посао, како каже студенички возач, све се лакше поднесе.

У цик зоре Верољуб је на радном месту, поред свог аутобуса, да га прегледа, зими добро загреје пре поласка до села Мланче и првог аутобуског стајалишта по своје омиљене путнике. На првој станици увек је први, да ђаке сачека, поздрави, охрабри пред писмене задатке и друге школске обавезе које их тог дана чекају иако су млади горштаци навикли на све тешкоће живота на планини.

,,Велико ми је задовољство, могу слободно да кажем и част да превозим децу. Саживео сам се с њиховим свакодневним бригама и плановима за живот, и трудим се да им помогнем у свему колико могу. Разумем њихове проблеме, сачекам их кад закасне, јер многи до аутобуса путују по пет и више километара, зими по мрклом мраку, киши, ветру и дубоком снегу, често наилазећи на многе дивље животиње, понекад и на вука и медведа. Многе сам генерације испратио из студеничке школе на даље школовање. Кад касније чујем да су постали добри људи и стручњаци: лекари, инжењери, професори, пре свега угледни грађани, пуно ми је срце“, казује Верољуб.

И ђаци о свом возачу имају само речи хвале и поштовања. Александар и Милош Перишић, Немања Антонијевић, Ирена Филиповић, Ненад Стојковић, као и други, без изузетка кажу да им је њихов чика Маре као други отац. Он их најбоље разуме, подржава их у жељама и плановима, посаветује у избору животног занимања, подели с њима највеће тајне.

Нов аутобус за возача и ђаке

Пре пар година власник предузећа, које са школом има уговор о превозу ђака, обећао је да у најкраћем року купи нов аутобус за возача Верољуба и његове најдраже путнике. У року од два месеца обећање је испуњено.

,,И наш возач и ђаци су то заслужили. Хтели смо да Верољубу нешто раније дамо лакшу и безбеднију линију јер је то радом, посвећеношћу послу и тридесетогодишњом вожњом без иједног удеса и заслужио. Међутим, ђаци нам то нису дозволила,поставили су нам ултиматум или Маре или нико и морали смо да удовољимо њиховој жељи“, каже Милоје Муњић, власник и директор ивањичког предузећа ,,Студеница плус д.о.о“.

И то је потврда о каквом је човеку и професионалцу реч и зашто је омиљен не само код ђака него код свих чланова колектива, истиче Ана Богојевић из ивањичке фирме.

Директор студеничке основне школе ,,Стефан Немања” Томислав Пешић с великим задовољством говори о студеничком возачу наглашавајући да је он за 33 године превозио на стотине ученика многих генерација и да свих тих година није било ниједног удеса и било какве повреде ученика. Имајући у виду услове за вожњу у планинским крајевима то је прави подвиг“, каже Пешић.

Верољуб Марковић не жели да било шта мења у свом животу. Жели да и даље на истој линији вози свој аутобус и своје омиљене путнике, да брине о њима и стиче нове пријатеље, и да за седам година спокојно оде у заслужену пензију. То је права људска срећа, рече на крају омиљени возач студеничког ђачког аутобуса.

ГЗС/Миланко Даниловић