Срби су постили пола свог века 


ПРАТИТЕ ДНЕВНИК ЗАПАДНЕ СРБИЈЕ У КАБЛОВСКОМ СИСТЕМУ НА МОЈА ТВ - СББ 450 КАНАЛ, СУПЕРНОВА 653 И 245 КАНАЛ              СНС: Лаж да СНС организује скуп подршке председнику Вучићу              Покушај пљачке мењачнице у ширем центру Чачка, разбојник побегао са лица места а полиција за њим интензивно трага              На подручју Полицијске управе Чачак од почетка године откривен 3.371 прекршај              Прве пензије са повишицом стижу сутра              Грујичић: Нови круг запошљавања лекара у фебруару              Потпуно уклањање смећа са ланчанице на Потпећком језеру биће готово за пар дана              Трећа по реду конференција у оквиру иницијативе Нордијски зелени пројекат – Одржива решења за Србију одржана је у Стартап центру Научно технолошког парка Чачак              Одржан протест грађана због исплате експроприсане имовине              Др Радојевић подржао градњу видиковца на Каблару              Пет милиона динара за енергетску санацију објеката у Прибоју              Санитетска возила за здравствене установе широм Србије: Вредна донација за Пријепоље, Прибој и Ивањицу             

 


Срби су постили пола свог века
30.11.2022 | 0 коментар(а)



Чачак – „Традиционална исхрана већине Срба била је, сем сиромаштва, омеђена и верским прописима,

постовима – Велики пост и Страсна седмица, Петровдански, Великогоспојински и Божићни пост, као и уобичајено сваке среде и петка. Када се све сабере, дани поста чинили су половину године, а због сиромашне исхране у том обдневицама, сељаштво је штедело квалитетнију храну, одвајајући од уста. Тако би, њеном продајом, дошло до новца неопходног за подмирење пореза и дугова, или набавку неопходних индустријских и занатских производа, одеће, обуће, соли, гаса, шећера...”

Овако социолог културе др Драгослав Б. Петровић, у разговору за „Политику”, поводом Поклада и почетка Божићног поста, описује дојакошње стање на трпези српског сељака. И, додаје:

За разлику од села, у урбаним срединама, пре свега Београду и Новом Саду, крајем 19. и почетком прошлог века долази до бржих културних промена захваљујући грађанском слоју који тежи да се понаша европски. Однос према храни се променио: постаје, на неки начин, природно да се не обедује у истој просторији где се припрема храна већ за то служи трпезарија, а и улога мајке-домаћице је другачија.

То више није породична задруга у којој је, подређена мушкарцу и необразована, жена у зору месила хлеб, већ је реч о новом типу супруге. Иначе, између два светска рата пшенични хлеб био је реткост на сеоској трпези наше постојбине, па је бели купован од земунских пиљарица о слави, Ускрсу и Божићу, кад се ко звао на ручак.

– О изузетно оскудном залогају у том раздобљу сведочи и остала храна коју је углавном чинило поврће, у много мањој мери млеко и млечни производи, а месо веома ретко – истиче саговорник.

Благодарећи околностима, данас је потпуно другојачији састав исхране на простору Србије, напомиње др Петровић и даје објашњење...

У новије доба учестали су сабори на којима се приређују „праве хедонистичке олимпијаде” у припремању разних кулинарских специјалитета што Србију сврстава у ред туристички привлачних подручја. Иако се у историји светског кулинарства сматра да Србија није међу земљама које имају аутентичну кухињу, нека јела са ових простора постала су њен „заштитни знак”: ћевапчићи, пљескавице, свадбарски купус, кајмак, ајвар, дуван чварци... и осталим јелима попут сарме која је свакако источњачког порекла, настојимо да дамо неки свој посебан печат, па тако у збирку етно-кухиње улазе и проја, иако је кукуруз увезен у Европу тек од Колумбовог открића Новог света, или неки производи од кромпира, мада се за то поврће у Србији није знало до почетка 19. века.

Др Петровић наводи редове из монографије Драгане Радојичић („Дијалози за трпезом”, 2012), где стоји: „Данашња кухиња у Србији преузела је велики број турских и арапских па чак и кинеских јела, попут слатког. Многи сматрају да нашу кухињу заправо чине јела са све четири стране света, а да се као аутентично српско јело истиче – попара”.

– Срби традиционално нису били народ склон преједању, поготово превеликој трошењу меса. У средњовековној Србији хлеб се пекао од сумјешице и суражице, мешавине пшенице, јечма и ражи, и представљао је основну, често и једину храну становништва. Пропаст српске државе и долазак Турака нису много утицали на јеловник просечног српског домаћина. Обични сељаци живели су веома лоше па је и исхрана била једноставна, подразумевајући да се радним данима за ручак припремало само једно јело, најчешће сладак купус, чорба или пасуљ. У невољи се јео и овас, који је у бољим временима служио за исхрану коња. Али, међу властелом, на дворовима, ситуација је била потпуно другачија, тако да су једенија претворена у свакодневне гозбе уз, између осталог, разне врсте дивљачи, свињског и овнујског меса, пршуте, сланине, речне и морске рибе и кавијара – закључује др Драгослав Петровић.

ГЗС/Политика Г. Оташевић










Пошаљите ову вест Вашим пријатељима!
ovde slika


post posna trpeza djakonije pola veka

Оставите коментар

Коментари који садрже псовке, увредљиве, вулгарне, шовинистичке или претеће поруке неће бити објављени. Мишљења изнешена у коментарима су приватно мишљење аутора коментара и не одржавају ставове Гласа Западне Србије.

Ваше име:
Ваш коментар:

Спам заштита:

 

Коментари посетилаца (0)

Вест нема коментара.
Будите први који ће коментарисати ову вест!


 









 


 

© Глас Западне Србије
Жупана Страцимира 9/1, Чачаk
060 5000 150, 032 347 001

Импресум

Статистика сајта:
Прес: 137.926.275 посетаIncorrect integer value: '' for column 'id' at row 1