бавили услужним товом јунади и када је њихова роба завршавала на иностраном тржишту. Грла су узгајана за чачански Сточар који је у сопственом тову имао око осам  хиљада грла, а његови кооперанти и додатних пет  хиљада. Са још две задруге, годишње се само у чачанском крају гајило 17 хиљада јунади. Екстра класа јунећег меса одлазила је на италијанско тржиште, док је мало крупнија стока пласирана на грчко тржиште.

 Тихомир Ђуровић из чачанског села Слатина, Фото: ГЗС

Ратне године довеле су до распада друштвених предузећа као и до затварања бројних товилишта, а преостали су само највећи заљубљеници у сточарство, попут Тихомира Дјуровића из чачанског села Слатина.

“ То је била кооператива која је на  чачанском терену учествовала у изградњи 70 фарми капацитета преко 100 грла. Та кооператива бројила је преко 17 000 грла, са коперантима и са својим товом. Тада су се производила квалитетна јунад која су углавном завршавала у извозу. Постизали смо одличне цене, на обострану корист, а наше је било само да произведемо квалитетну кабасту храну, све остало је било на кооперативи. Постизали смо одличне резултате”, каже за ГЗС Тихомир Ђуровић из чачанског села Слатина.
 
Данас је ситуација доста другачија. На територији Града Чачка годишње се узгаја до 2 000 јунади. Тржиште је поремећено, изменили су се услови пословања и нема некадашње кооперације која је уливала сигурност  пољопривредницима, од набавке сточне хране до осигураног пласмана, сматра Дјуровић.
Некада су се јунад продавала са 450 до 500 килограма, а сада се њихов тов продужава све до 600 килограма, што захтева период од 12 до 15 месеци. Цена по килограму живе ваге варира,а искљуциво је заступљена сименталска раса.

“ Имам 70 грла сименталске расе која је прилагодиљива овим условима , у млечном говедарству. Ипак, субвенције су зрачак наде да се у овој производњи опстане. Са 15 000 динара по грлу, то је оно што остане пољопривреднику, када све сабере и одузме”,  каже Тихомир.

Времена се јесу мењала, а да ће доћи боља нада се  Тихомир коју је у тов јунади укљуцио и сина Владимира . Он сматра да су државни подстицаји олакшавајућа околност за оне који су још увек у овој производњи.

“ Раније није било никаквих подстицаја , па смо  преживљавали, субвенције много значе, али са друге стране отежавајућа околност јесте несигурно тржиште, односно пласман . Ми сарадјујемо са купцима из Црне Горе, то су пословни партнери са којима радимо  више деценија”, каже Владимир.
Они који су опстали и остали у овој грани пољопривреде, верују да ће бољи дани доћи и да ће се заједничким снагама , кроз удруживање, изборити за нова тржишта.
Две генерације Ђуровића, отац Тихомир и син  Владимир  верују да је задругарство кључ опстанка српског  пољопривредника .

ГЗС