али бебу не могу имати без искрене сродне душе, ако постоји таква сродна душа, девојка, или усамљена млада жена, која жели живот на селу и која воли децу да их заједно створимо нек ми се јави...", овако се јавно на свом фејсбук профилу обратио Милан Томић (43) из села Гојна Гора код Горњег Милановца.

Милан је прави домаћин - плодови његовог рада су само за пожелети. Показао нам је предивне малине и купине, слатке шљиве и још слађе - овчије печење. Направио је и нову кућу, има много тога што би човек из града само пожелети могао. Али, хладно му је у срцу, јер нема дечје граје, цике и вриске која би оживела огњиште. Не само његово... цело село је, каже, пуно момака који деле његову судбину.

- У овој нашој Србији постоји још места и људи који живе у селу, који имају душу, љубав, топлину, али све више у селима таквих људи остаје само на свом огњишту, јер девојке, ове наше српске, неће да се удају у села, све ређе у селима се чује пуцањ прангија на свадбама, јер све ређе има свадби у селу, све је мање бебиног плача, смеха у селу, сеоске школе су негде скроз затворене - пожалио нам се Милан.

Много тога још може да исповеди његова, како сам каже, болна душа.

- Њима девојкама је важно да имате пун џеп новца и можете бити лепи, ружни, њима то није важно, важан им је провод, а неће да буду у обавези да буду мајке, супруге, домаћице - прича Милан.

Милан, иначе јединац, каже да живи од свог рада, од својих 10 прстију. Живи са мајком старом 75 година, док му је отац преминуо 2008.

У љубави није имао много среће. Имао је девојке које су дошле, али ако им је Милан био драг, село није.

- Биле су две. Са једном сам 2000. године био у вези годину и по дана. Друга је била 2011. године, око годину дана, али им се село није свидело, наговарале су ме да идем са њима у град, али ја нисам желео, искрено волим село, волим ово што радим, уживам у мом селу, овом рају, чистом ваздуху, цвркуту птица, шуми, прелепој реци Каменици која протиче 200 метара испод моје куће, а која спада међу 5 најчистијих река у Србији - прича Милан.

Милан носи и једну тешку успомену - војничке дане у ратном окружењу. То га је учинило јачим, али створило и једну рану која не може никад да се заборави. Погинуо му је друг.

- Ја сам био у војсци на Косову 1998. и 1999. године за време бомбардовања Србије. Био сам све време од првог до задњег дана војног рока на Косову. Мој друг који је био јединац као и ја и на Косову, од првог дана били смо заједно, спавали кревет до кревета. Изгубио је живот за отаџбину 31. марта 1999. године, он је из мог суседног села Тометино поље - прича нам Милан показујући његов гроб.

ГЗС/Телеграф