у којој воћарска производња последњих година има велики замах и захваљујући којој народ у овој бившој Совјетској републици успева да донекле поправи свој, иначе веома тежак материјални положај. Земљиште и комбинати који су некада припадали колхозима, сада су у власништву тадашњих руководилаца - „црвених директора” како их обичан народ зове а који су са падом комунизма брзо променили идеологију и за кратко време суровим приватизацијама себи и својим наследницима обезбедили огромне комплексе најплодније земље. Земље, за коју старији Молдовани причају да је током Хитлерове окупације скидана по 1 центиметар са површине и затим данима одвожена у вагонима да поправи структуру и плодност немачких ораница. Са мојим домаћинима, дипломираним инжењером воћарства, Олегом Калеструом и возачем Луаном Стегарескуом на почетку путовања разговарам о ситуацији у Молдавији а све у светлу украјинско-руске кризе. Због свог положаја и границе са Украјином, ситуације са непризнатом Придњестровском републиком и прусутне поделе међу становништвом на прорусе, затим на оне који заговарају присаједињење са Румунијом и такозване суверенисте, који заговарају самостални пут, прилике у овој држави веома компликују свакодневни живот становништва. Компликовању ситуације свакако доприноси и аутономија Гагауза, етничких Турака православне вероисповести који су смештени у јужном делу Молдавије а који од добијања аутономије не плаћају порезе и доприносе заједничкој држави.
Др Александар Лепосавић, фото: Приватна архива
Виноградарство је већ дуго заштитни знак молдавске пољопривреде али се последњих година подижу велике плантаже под шљивом, трешњом, вишњом, јабуком и засадима јагодастог воћа. Дрвенасте културе су засноване уз примену најсавременијих технолошких решења, највећи део је под противградним мрежама и уз инсталиране системе за заливање. Код јагодастог воћа доминирају јагода и купина. Малине на простору целе Молдавије на годишњем нивоу уберу око 2 хиљаде тона а са рибизлом су на неколико локалитета доживели неуспех. Неуспех су доживели и са боровницом због чега се ова воћка на њиховим плантажама гаји на свега неколико хектара.
Др Александар Лепосавић, фото: Приватна архива
План и програм посете произвођачима јагодастог воћа предвидео је предавања и обиласке произвођача на простору целе Молдавије. Пре предавања и обиласка воћара на северу земље у месту Кунића у области Флорешти, на пијаци разговарам са продавцима садног материјала који саднице крушке, шљиве и јабуке продају по цени од 40 леја, што је око 2 еура а калемљене руже коштају 20 леја (1 евро). Иако је то законом забрањено, Молдавски трговци на пијацама раде по истом принципу као и наши калемари, популарно названи „чарапани”. Саднице држе у гомилама, у приколицама или комбијима, на асфалту или колима поређају слике најразличитијих сората а када се купац одлучи за ону која му се највише свиди, трговац из истог дењка „непогрешиво” вади оно што вам треба! Овакав начин куповине је својствен за воћаре који набављају по неки комад воћа јер просечном становнику ове земље рачуница налаже да му је таква роба јефтинија а за рачун и здравствени сертификат скоро да нико и не пита. Док чекам да се моји познаници староверци, који су потомци руских старовераца или старообредника који су пре два века напустили Русију бојећи се прогона и населили се на северу Молдавије окупе за предавање, у школи у овом месту разгледам слике погинулих ратника у Другом светском рату. Поред руских имена добијених по основу презимена фамилије и очевом имену као што су Новиков Александар Александрович, Вакаренко Филип Иванович, Елисаветски Иван Лазаревич, Галаида Сава Ђорђевич и други, испод слика двојице ратника пише само Попович. Школски настојатељ ми на прилично разумљивом руско-српском језику објашњава да је веома могуће да се ради о војницима српског порекла јер код Руса презиме Поповић скоро да и не постоји. Предавање у школи је организовао мој стари познаник, господин Иља Федорчиуков. Иља је мастер агрономије а докторску дисертацију на трешњи гајеној у густој садњи планира да одбрани на Универзитету у Кишињеву. Наш домаћин је припадник староверске заједнице, има 31 годину а оженио се када је имао 21. Са женом и двоје деце обрађује 4,5 хектара јагоде, 6 хектара трешње, 8 хектара кајсије, 20 хектара шљиве и 10 хектара разног поврћа. Поседује још 150 хектара земље за орање коју је добио у наслеђе од оца који га је на тај начин спречио да оде у Москву или неку другу земљу и сматра да му је отац добро учинио. Док ми у савременом засаду трешње показује скоро потпуну измрзлост цветова сорте Кордија и бољу ситуацију код сорте Регина, Иља ми говори како није задовољан препорукама италијанских расадничара од којих је купио саднице ове две сорте које су калемљене на подлогу Гизела 6. Иако не изговара, скоро па се савршено разумемо да су му италијани из трговачких побуда препоручили да прегусто посади младе трешње и да је растојање од 4 метра између редова и 2 метара између биљака у реду недовољно и да га бујност садница одавно омета у обављању неопходних послова. Због тога, прича да ће чим му време дозволи извадити сваку другу садницу из реда а нове трешњаре ће садити на растојању од 5 х 3 метра. Иља је један од главних организатора воћарске производње у свом крају а представнике староверске заједнице окупља у задрузи која има 150 хектара јагоде и која представља најзначајнији центар за производњу овог воћа у Молдавији. На пословима производње, бербе и паковања воћа упослили су преко 2 хиљаде људи а у сезони бербе испоручују 7 до 8 камиона свеже јагоде за Русију. Жеља му је да започне са производњом малине јер сматра да после бербе јагоде треба упослити људе да не би седели испред продавнице где би трошили паре и испијали пиво а због ситуације у Украјини сматра да су произвођачи из Молдавије у својеврсном затвору јер робу не могу испоручивати њиховим традиционалним купцима у Русији. Најтеже је са јабуком која се тренутно продаје по цени од 12 до 12 еуро центи за килограм а транспорт је са 3500 долара по камиону скочио на 8 хиљада долара јер у Русију иду обилазном рутом преко Пољске и Литваније. На моје питање да ли намерава да прошири породицу Иља потврдно одговара: „Свакако, то је у нашој традицији. За сада је зарез, није тачка. Добре деце и руку за рад никада није много!”
Др Александар Лепосавић, фото: Приватна архива
А да без обзира на тешку ситуацију у Молдавији, током седмодневног боравка у овој земљи, свакодневно сам наилазио на примере људске хуманости и спремности да се помогне људима у невољи. Један од најупечатљивијих примера бриге за сиромашне свакодневно се одиграва у познатој пекари Марку у селу Перешћино које се налази на тридесетак километара од Кишињева. Ова пекара нам је била обавезна станица на путу ка северу земље у којој смо доручковали молдавски специјалитет Плаћинту која највише подсећа на нашу питу са сиром. Плаћинту праве и у слаткој верзији које су сличне нашим питама са вишњама или јабучари. При сваком доласку пред пекару, поглед би ми привукла стаклена витрина испред радње и старија, увек уредно обучена госпођа са необичном плавом капом на глави. Она би свакога јутра у плетеној корпи износила хлебове и пажљиво их слагала у преграде витрине. Хлеб је намењен сиромашним љидима из овог села а племенита госпођа, по имену мама Лучиа подели 130 хлебова свакога дана. Са дивљењем сам посматрао како она разговара са старијим госпођама које би чекале док она не изнесе нову туру, свакој поред хлеба уделивши и по коју лепу реч. Сасвим супротно од жена, мушкарци који би долазили по своје следовање срамежљиво су, и погледом упртим у земљу прилазили витрини, брзим покретима би је отварали, узимали хлеб и још брже би се, без речи удаљавали од ње. Ретко који од њих би нешто промрљмао, више себи у браду а и мени је мама Лучиа, замоливши је да направим пар снимака са њом поклонила векну хлеба чију сам крајку у сласт појео.
Молдавија је последњих година доста урадила на путној инфраструктури. Но и поред тога, путеви у централном и јужном делу земље су бољи него на северу а мени је пажњу привлачила широка магистрала која је седамдесетих година прошлог века у време заједничке државе прављена да споји град Одесу у Украјини преко севера Молдавије до града Черновци у области Буковина у Украјини. Магистрала је целом дужином изливана у коцкама а њена намена је била и да се у случају потребе може користити као полетно слетна стаза за војне авионе. Иначе, Молдавци су веома емотивни према области Буковина јер сматрају да им је неправедно одузета административном поделом из 1947. године када је додељена Украјини. У очима мојих домаћина, Олега и Луана могао сам приметити сузе док су из свег гласа певали познату песму о овом крају „Кунта куку бата Ај вина Де расуна Буковина” у којој се говори о момцима одведеним из ове области и нади да ће се они вратити на пролеће. Иначе возач Луан, увек спреман за шалу и вољан да помогне ме је неколико пута пренуо из замишљености током вожње избором музике па сам често имао прилику да чујем Јелену Томашевић, Биљу Крстић али и Ану Бекуту а посебно Драгану Мирковић која је за њега била откровење деведесетих година прошлог века када је током четворомесечног рада на грађевини у Београду уз њене песме лечио тугу за родним крајем. Луан је прошле године положио и добио црни појас у теквондоу. Раније је као возач радио и по 16 сати дневно за сатницу од 1 еура. Са бољим послом и бољом зарадом, у родном селу удаљеном 90 километара од Кишињева купио је и обновио трошну кућицу са већим плацем за две и по хиљаде евра и у њој је отворио бесплатну школу теквондоа за децу из села и околине. Ожењен је, и ако нема своју, са поносом нам је показивао слике „његове” дечице из школе која су недавно освојила прегршт медаља и награда на државном такмичењу у овом спорту.
Др Александар Лепосавић, фото: Приватна архива
Задњег дана боравка у Молдавији боравили смо у Придњестрвљу. Иако ради на молдавској страни реке Дњестар, дечији лекар Лариса Коломићенко вози ауто са ознакама непризнате Придњестровске републике и каже да то чини због бројних олакшица које ова државица омогућује својим резидентима. Због очајне ситуације у здравственом систему Молдавије почетком овог века, ова предузимљива жена је о започела са производњом хране, прво да би прехранила породицу да би сада производила воће и поврће на већим површинама и запошљавала велики број сталних и сезонских радника. Други пут се сусрећемо у засаду јагоде власнице Оксане Бундући у селу Копанка, која је у међувремену посадила и купину. Обе су задовољне ефектима препоручених мера које су примениле по нашем виђењу у августу прошле године. У знак захвалности њих две су организовале ручак код старешине села, господина Афанасија Кунара код којег причамо, понајвише о пољопривреди али све време кроз разговор провејава и тема сукоба у Украјини и нерешеног питања Придњестровља. Растајемо се у жељи да се поново видимо у здрављу и да ће доћи мирније време, које ће очигледно морати да причека. У то сам се уверио следећег јутра у Кишињеву и по повратку у Србију. У хотелу у коме сам био смештен у центру престонице и преко пута њега на паркингу хотела Бристол, свакога дана сам до тог Васкршњег јутра виђао велики број џипова и возила са ознакама Уједињених нација. Након литургије и уласку у хотел приметио сам да тих возила више нема. По слетању у Београд и доласку у Чачак једна од првих информација коју сам прочитао на телефону била је: „Серија експлозија у Придњестровљу, нападнут Тираспољ”. Одмах ми је кроз главу прошла слика празног паркинга и нестанка хуманитараца, а мисао која ми је прва пала на памет била је: „Да ли су они у ствари весници и претходница неких нових сукоба и ратних дешавања?”
ГЗС
