Миланче Радосaвљевић жива легенда из народа

Обреновац - Мало ко је као Миланче Радосављевић својим песмама завирио у сокаке, винограде и људску душу.

У његовим стиховима опевана је Колубара, жене плаве косе и кућно огњиште. Али да би постао певач ког воле све генерације Миланче је прошао тежак животни пут. А они хитови који красе ову музичку легенду, зна их сваки земљорадник, занатлија и газда су "Дао бих ово мало живота", „Једна жена плаве косе“, "За љубав сам младост дао", као и "Анђелија ти си срцу најмилија“.

„Ја сам вам ратно дете. Моја мајка је 1944. године побегла преко два брда у Вранић и мене ту родила. Од оца сам наследио таленат за музику, он је свирао све инструменте осим хармонике и иако смо били сиромашни, у нашој кући је увек било весело“, каже Миланче Радосављевић певач из народа за агеницију РИНА.

Човек из народа пољопривредник и занатилија

Ретки су они који знају да је Миланче Радосављевић рођен са парализом шака и да оне дуго нису нормално функционисале и управо то је био разлог зашто нико од учитеља хармонике није хтео да га прими у своју школу кад је као дечак обилазио многе од њих не би ли му ко показао по неку ноту.

„Сећам се да сам неколико пута питао једног истог учитеља, Драган се звао, да ме прими у школу за хармонику и он није хтео, говорећи ми да не могу нормално ни кашику да држим, а не да свирам инструмент. Али мени као да је неко уградио чип, само сам хтео да се бавим музиком и нисам одустајао. Уз пуно труда и одрицања постао сам хармоникаш, али и певач. На моју радост, али и оних који моје песме слушају годинама уназад“, рекао је Миланче.

Иако је могао да бира страну света на којој ће живети, одлучио је да остане у месту Барич код Обреновца, где је од свог музичког динара саградио кућу, а осим што је доказано добар певач он је нaправио и бројне пољопривредне машине које му користе при раду на имању од ког не бежи.

„Све што сам зарађивао уложио сам у кућу, једна свирка – купим прозор, од друге купим врата и све тако у круг док се жена и ја нисмо скућили. Имање никад нисам запоставио, знао сам некад да у четири ујутру дођем са свирке, а устанем у шест сати, са радницима оберем кукуруз. Сад држим око 40 оваца и овнове за приплод. Са својих десест прстију направио сам справу за разбацивање ђубрета, као и грталицу за снег која се прикачи за трактор и од тих машина једино немам комбајн“, поносно прича Миланче.

ГЗС/РИНА