какви јесмо – дечица која пузе ка Царству Божијем. Ако се не смејемо на сопствени рачун и ако не допустимо другима да нам се смеју и да се са нама смеју, ми почињемо да обоготворавамо сами себе. Збити шалу на сопствени рачун је понекад слично искреној исповести. Допустити да се други шале на наш рачун јесте као прихватити пророштво – каже за „Политику” др Владимир Димитријевић, професор књижевности у чачанској Гимназији и мислилац православни.

Ево како је наш сабеседник, уочи светог дана, одговорио на питање постоји ли хришћански хумор?

„Да ли сте чули анегдоту о ученику који је добио у послушање да награди свакога ко га увреди? То је чинио три године а затим био ослобођен свога послушања и кренуо на пут у Атину. Чим је ушао у град, срете са са неким старцем који одмах поче да га вређа. Ученик прсну у смех. ’Зашто се смејеш?’, упита га старац. Ученик му одговори: ’Смејем се зато што сам три године плаћао за овако нешто, а ти ме сада частиш за џабе.’

И ми, као ученик из ове приче, треба да се понашамо попут деце, да пустимо да смех наш сија пред људима, чак и пред џангризавим старцима. Ако убијемо смех у нашем животу, нахрупиће дивље утваре да би испуниле насталу празнину. Знате ли за причу о два пустињска оца који су желели да се посвађају око цигле – која је символ имања и богатства – али нико од њих није ’победио’ јер су током година молитве и поста заборавили да се свађају. ’Рекао си да је цигла твоја? У реду, онда, узми је!’

Најбољи хумор се збива када се натприродно јеванђеље остварује у стварном животу: генерал са три звездице окреће други образ; председник велике корпорације ради за минималну плату; париски модни дизајнер одустаје од писте за модисте да би шио расе за монахиње. Када год човек живи јеванђељем, ту је и радосно противречење ономе што свет схвата озбиљно. Свет се исмева са онима који желе да буду савршени. Свет се подсмева људима попут Св. Ксеније Петроградске која је продала све што је имала и разделила новац сиромашнима. Свет се подсмева и назива Св. Ксенију – лудом. А Црква се осмехује и назива је ’лудом Христа ради’, јуродивом, светом.

’Прав се смије, крив се крије’, вели наш народ. Иако смо сви Богу криви, каткад се и насмејемо – јер, без смеха се, чак и у најтежим тренуцима, у нашој ’долини суза’ стварно не може. Највећи подвижници су то знали – Свети Антоније Велики је једном човеку, који се саблазнио кад је видео да учитељ пустињак безазленим шалама забавља млађе подвижнике, рекао да је човек као лук за стрељање – ако га превише натегнеш, пући ће. Говорећи посмртну похвалну беседу Светом Василију Великом, његов пријатељ и брат у Христу, Свети Григорије Богослов, истиче да је покојник умео да се ’назидатељно шали и деликатно прекорева’. Такође, он каже: ’Некоме је велику част чинило ако је успео да се приближи Василију, или да му прислужи, или да запамти било шта од онога што је Василије казао или учинио, било у пошалици, било са намером. Тиме сам се и ја, колико памтим, често хвалио, јер и оно што је Василије изговорио необавезно, било је много драгоценије и памтљивије од онога што други кажу после многог труда и размишљања.’

Из овога се јасно види да је један од Света Три јерарха шалу и пошалицу користио као средство духовног назидања и поуке. И Свети Серафим Саровски је говорио братији да се безазлена шала може испричати ако видимо саговорника да пада у чамотињу, једно од најтежих ђаволових искушења.

Има у овим шалама и анегдотама и жаока ироније; али то није плод порицања хришћанског идеала, него увида у слабост људи који би тај идеал требало да ваплоте (ако хаџија учествује у пљачкању сиромаха, за то није крив Јерусалим; ако је поп Никола слаб, Свети Никола је крсна слава) Уосталом, као хришћани далеко од идеала, ми смо често смешни (а верујемо да смо узвишени). Шала, у исти мах, јесте и поука – само ако човек жели да се њоме поучи. Поред шала, ту су и истините анегдоте из живота Цркве, и у доба прогона. Духовитост тих анегдота није за смејање, него за дубоко созерцање.

Тако, монаси и мирјани различито се односе према смеху. У свакодневном молитвеном правилу човек се каје ’ако се безумно смејао’. Дакле, постоји разумни, људски смех, који није демонско подсмевање и изругивање. Свети Јован Златоусти у једној проповеди каже да он не забрањује смех, него неумерено смејање.

Монаси, са своје стране, треба да буду опрезнији, јер монашка правила кажу, рецимо, да ако неко намерно засмејава људе, треба да направи триста метанија; а ко се насмеје до суза, треба да три дана буде на сухоједенију. Зато се каже: ’Где је смех, тамо је и грех.’

Свети Игњатије Бранчанинов каже да је души свесној да ју је Бог ослободио греха својствена радост, која је доводи до сталног клицања Богу. Али, ово није стање телесне веселости, која је производ греховне опијености собом и светом.

Велика је разлика у томе да ли се неко шали са људским слабостима и промашајима, или се руга вери. Безбожник користи цинизам да се руга, а праведник благу иронију да веру брани. Ево једног примера како та разлика изгледа. Ташкентски чекиста Петерс направи јавну расправу о вери и атеизму, на коју позове Светог Луку (Војно – Јесеневцког), и пита га пред свима:

– Како Ви можете да верујете у неког Бога кога никад нисте видели?

Овај одговори:

– Много пута сам вршио операције на мозгу, па никад нисам видео ни ум, ни савест.

Цела сала је била на страни Светог Луке.

Хумор нам показује како треба да будемо смерни. Тако је у шали о нашем непобожном гастарбајтеру.

Враћа се човек из Немачке и јавља се жени телефоном:

– Жено, крећем још мало и стижем сутра. Спреми ми нешто да презалогајим и да ме чека топла вода да се окупам.

– Значи, стижеш сутра, ако Бог да.

– Стижем сигурно, нема ту ништа ’ако Бог да’.

Међутим, самоуверени возач доживи саобраћајну несрећу и три месеца остане у болници. Кад је најзад стигао кући, позвони на врата. Жена пита:

– Ко је?

– Ја сам, ако Бог да – одговори смерни гастарбајтер.

Православни хумор, дакле, има за циљ да смири човека пред Богом. Један виши клирик, познат по ставу да је најлепши, најпаметнији, најдуховнији и да је све то сам открио, одлази код психоаналитичара и жали му се на своје напоре, тегобе, покушаје да постигне све…Тражи помоћ.

Психоаналитичар вели:

– У реду је, потрудићу се да Вам помогнем. Изволите, опустите се, лезите на кауч и почните.

Одакле да почнем?

– Од почетка.

– У почетку створих небо и земљу.“

Извор: Политика, Г. Оташевић