“У моје време овде је било запослено преко 13 хиљада људи. Имали смо гиганте који су по својој производњи били препознатљиви и ван граница бивше Југославије. Шпик, Јавор, Фабрика тепиха, прерађивачка индустрија… тада се у Ивањици заиста радило пуном паром. Неки су замерали да више пажње посвећујемо граду, али тада су биле интезивне миграције из села у град због бољег живота, али ниједног тренутка нисмо занемарили ни мештане и сеоских подручја”, каже Парезановић.
У то време, прича Милорад, није могао свако да буде изабран за високе државне функције.
“Сви који су бирани на битне положаје морали су бити високоморални, честити и поштени људи, без мрље у каријери и без икаквих афера, а пре свега морали су бити високообразовани и интелигентни чланови друштва”, говори Парезановић како је то било некад.
И поред великог искутва он се више не би вратио на функцију председника општине.
“Ту позицију сад не бих прихватио ни у лудилу, јер данас је много другачије стање у држави и у општини него кад сам ја обављао ту дужност”, јасан је Парезановић.
Секулић и Парезановић са тренутним председником општине Ивањица Зораном Лазовићем и председником општине Нова Варош, Радом Васиљевићем, фото: Глас западне Србије
За разлику од Парезановића, Слава Секулућ био је први човек општине у једном од најтежих периода, од 1996. до 1999. године, у време бомбардовања и тешког економског положаја у целој Србији.
“Све што се дешавало у том периоду утицало је на рад и напредак. Немаштина и незадовољство са свих страна, али успели смо да се изборимо. Најтеже ми је падала чињеница да је 4000 људи из моје општине мобилисано за време рата на разним странама и сви смо се само молили да се кућама врате живи и здрави. Један дан ми је у кабинет дошло више од сто мајки молећи да синовима оде у посету”, каже Секулић.
А ратно стање неће заборавити из још једног разлога.
“Јутро кад је срушена сателитска станица памтићу до краја живота. Она је симбол Ивањице и било је веома тешко видети је срушену до темеља. Али, нисмо се предали. Ангажовали смо преко три стотине људи који су за мање од месец дана ископали канал у дужини од 42 километра како би могли провести оптички кабал, који је био услов за реконструкцију сателитске станице”, сећа се Секулић прошлих, не тако лепих времена.
Глас западне Србије
