из 80 држава и безброј градова и села, па зашто би онда Загрепчани били изузетак. Дошли су на 57. Сабор из хрватске престонице у два аутомобила и комбију, било их је четрнаесторо и сви до једног, од мале Едите Дружић (4) до Карла Коубека (72) чекали су нас за истим столом на једном од гучких брежуљака, да би се фотографисали и прозборили коју за „Политику”.
– У Србију долазим послом, још од 1985. године једном месечно, углавном у Београд, и стекао сам бројна пријатељства. Овде су људи добри, и та топлина увек ме на неки начин мотивисала да се појављујем изнова – каже за наш лист Маринко Паић (58), неспорни вођа ове групе пријатеља из Загреба.
Он је рођени Шибенчанин, од студија 1978. настањен у Загребу и има кућу у Максимиру, а Паићи порекло воде из села Рупе, код Скрадина, у Шибенско-книнској жупанији.
– Као инжењер радио сам, својевремено, у Радио индустрији Загреб и био један од директора. Сада сам стечајни управник и због тога често долазим у Србију, радећи на предметима око међусобних потраживања ваших и наших предузећа – каже Паић.
Онда нам је представио своје занимљиво, отмено друштво: с њим су супруга Јасна, њихова кћи Сања и њен муж Енес Дружић, и њихово двоје малишана, поменута Едита и Дарјан (6). Затим, брачни пар Бркљач, Божидар такође стечајни управник и његова супруга Албина, лекари Шепаровићи др Здравка и др Иван, Карло Коубек, пензионисани правник и његова супруга др Смиља Матковић, зубарка, те Енесови родитељи, Фикрет Дружић и супруга Манда, угоститељи у пензији.
Маринко прича да редовно путује у Србију на Васкрс и одседа у хотелу „Извор” у Аранђеловцу („Ако се поклопи да ваш и наш Васкрс буду у исту недељу, и тад сам у Аранђеловцу”), а у Гучи су сви новајлије, ово им је био први сабор. И одсели су у кући човека кога први пут виде у животу.
Маринко је преко једне агенције захтевао да се за 14 особа обезбеди заједнички и најбољи смештај који се овде може понудити, па је агенција за њиховог домаћина препоручила кућу Небојше Милованчевића (39), возача у Дирекцији за изградњу из Гуче. Укућани су, са своје стране, кували кафу, точили ракију и месили колаче својим гостима, и постављали доручак који је обезбеђивала агенција. У складу са обичајима овог поднебља и трубачке приредбе, то не иде без свадбарског купуса, кајмака и прасетине.
Посао око ручка био је повод да Маринка анегдотски подсетимо на разлике (или сличност) Хрвата и Срба: први у дому имају кућаницу, други у кући домаћицу. Каже да досад није чуо за то.
Заједно са Енесом и Карлом прошетали смо сокацима Гуче, кроз узаврели, саборски и трубачки свет. Они су се наместили за заједнички снимак са трубачем из Новог Сада Бошком Краџавцем, а онда је Карло цело друштво (у међувремену нам се придружио и др Душан Миливојевић, лекар из Штутгарта), частио пићем под шатром Милана Лучића Ариљца.
Реч по реч, сазнали смо да је Енесов отац Фикрет из Босанског Петровца, а мајка Манда из Јањева на Космету. Док Карло прича да његова породица има чешко порекло. И показује нам у телефону своју кућу на Крку: старо каменито здање обновљено у изворном облику, нов је само базен у дворишту. Све заједно изгледа изузетно, за честитку. Приде, има на Крку аеродром, па може из Загреба да долети код пожели.
Како су се Загрепчани провели за шест дана боравка у Гучи?
– Енес ме позвао телефоном кад су се вратили кући, рече да су добро прошли у путу и сви захваљују на гостопримству, каже да су дочекани и испраћени по најбољим обичајима. И да ће идуће године да буду поново наши гости – прича нам јуче Небојша Милованчевић.
Добро су дошли.
Извор: Политика, Г. Оташевић
