„силном благу” и материјалном благостању владајућег слоја, а то су вековима били Турци. Таква слика задржана је све до друге половине XX века и била је жива чак и у Титовој Југославији у којој је тадашњи Истанбул још увек описиван у категоријама „пустог турског злата”. Био је то град у коме на улици и радњама злата има више него у трезорима банке.

Нису у питању била само обична претеривања у опису егзотике Оријента. Истраживања су утврдила како у азијским економијама племенити метали као монета круже слабије него у Европи. То су такозване „земље складишта” где се злато чува и мало користи. Такве државе наликују на сунђере или гробља племенитих метала које не користе у већој мери, већ их тезауришу.

Требало би истаћи и да представе великог богатства, уживања и луксуза нису доминантни мотиви српске народне традиције, углавном испуњене епским доживљајем живота. Ипак, испод непрекидних херојских подвига у народној традицији постоји и један притајени и пригушени свет људске „жеље”, нагонског осећања лепоте и богатства. Векови сиромаштва, културе тврде оскудице и немања, претварали су се у непрекидно прижељкивање раскоши. Живот у сенци непрекидних оружаних обрачуна, страшних суровости, биваковања по планинама и шумама или чамовања у турским тамницама, појачавао је пригушену људску жељу ка сјају и лепоти. Јунаци из народних песама увек на себи носе злато, од одеће, преко украса, до оружја. Истанчани описи лепоте таквих призора и „златних” метафора, најчешће везаних за лепоту девојака, сведоче о магичном сјају злата коме „потоци” јуначке крви дају посебан, тамни сјај.

Крајем XVIII и почетком XIX века у Западној Србији било је неколико веома богатих српских трговаца. Зарађивали су продајом стоке у Аустрији, а профит је био велики. Капитал познатог трговца Николе Милићевића Луњевице износио је 60.000 дуката. Никола је своју каријеру почео као хајдук, али је зараду остварио тек када се посветио трговини. Почетни капитал био је накит његове прве жене. Без злата се, у сваком случају, није могло. Он је истовремено чувао и новац других људи, па је тако Милошу Обреновићу 1815. предао богатство које му је оставио његов брат војвода Милан Обреновић пре него што је 1810. отишао из Србије на пут са кога се никада није вратио. За неке локације и данас се верује да крију богатство Обреновића, као у случају бунара поред куће Милоша Обреновића у Горњој Црнући (поред домаћинства Добривоја Маринковића), у коме се наводно налази ћуп са кнежевим златом. Према усменим сведочењима до њега није лако доћи, јер брзо нестаје када га у дубоком бунару угледају људске очи.

Новац и злато нису увек враћани власнику или његовим наследницима. Узроци су многобројни, а легенде о заборављеном и закопаном благу узбуђивале су машту и покретале велике подухвате. Јоаким Вујић је 1826. забележио веома озбиљну намеру кнеза Василија Поповића из Чачка да истражи пећину Турчиновац у Овчарско-кабларској клисури: „Овде и сада стоју намештене скеле, које је високородни г. Василиј Попович, оборкнез пожешке нахије, дао правити и кога су исте скеле преко 700 гроша коштовале, за видети можели се штогод у сказаној пешчери знаменија достојно наћи.” Изгледа да је велики напор био узалудан, јер по сведочењу Вујића у пећини није било вредних предмета. Ипак, остаје тајна да ли је кнез Васо пронашао оно о чему је маштао.

Злато нису тражили само „благородни” људи, већ и обичан свет. Тако је породица Марјановић из Шарана код Такова, која се половином XIX века иселила преко реке Саве, поново долазила у родни крај покушавајући да пронађе своје закопано наследство на локалитету Становиште, испод неке липе на месту званом Шкипина. Потомци хајдучке породице Деспић из Петнице код Ваљева долазили су 1897. из околине Винковаца и покушавали да на основу „књига” нађу закопано благо у подрумима својих старих кућа.

Поједина трагања за благом нису била узалудна. Тако је породица Јовићевић из села Лорета код Пожеге у својој породичној баштини сачувала сећање да су „под једним дреном” пронашли благо које је остало иза Турака који су отишли у Сарајево. У сваком случају, ова фамилија сматра да су од тог времена „богати и срећни људи”. За успех у сиромашном друштву није требало много новца. Било је довољно неколико стотина златника. На селу се о дукатима пуно маштало, али их људи нису поседовали.

Србија је током XIX века била изразито аграрно друштво, али са све већим значајем робно-новчане привреде. Стари обрасци живота нестајали су у новом времену. Таквом развоју допринела је и све већа употреба новца, иначе „старог изума” који непрекидно „изненађује” људе, јер његови променљиви токови, вредност и утицај код човека стварају тајанственост и узнемирење. Новац доноси промене, а свако друштво које му отвори врата пре или касније губи стечену равнотежу и ослобађа силе које је „тешко надгледати”. Свака заједница људи под таквим утицајем нужно се мења.

То је један од важних разлога настанка прича о закопаном благу који није директно везан за митско-магијску „реалност” аграрних култура, којима припада и нововековно српско сеоско друштво. Постоји много таквих записа, посебно на подручју Рудника и најближе околине: „Благо се закопавало у старо доба, кад су биле срећније године, па се могло зарадити, или се отело од Турака, па га је ваљало сакрити. А и Турци су га закопавали пред какав рат. Највише га закопаног има, по причању, у Рудничкој Планини, на Опленцу, Венчацу и Букуљи, у време Кара-Ђорђево. У једно доба била се развила и трговина са неким лажним цртежима земљишта, на којима су обележена места, где је тобож благо закопано. Није свакоме суђено, да нађе закопано благо. Кад се ноћу сања, да на неком месту има змија или да гори ватра, верује се, да ту има закопаног блага. Кад неко падне, каже се у шали: ’Види, ту ће имати закопаног блага!’.” (наставиће се...)

ГЗС/ др Милош Тимотијевић