литургијом и обичајним црквено – народним Сабором на који је у ово сеоце од само 22 становника, дошло бар десет пута више душа православних. После молитве вишњем народ је остао у порти да би прозборио коју а сестринство – седам негдашњих монахиња Враћевшнице, једна из Успенија и једна искушеница, предвођено игуманијом Агрипином Станкин – приготовило је незаборавну савијачу са сиром свакоме, још топлу, и колаче за њом.
,,Многи су јутрос у ову светињу дошли из Чачка или чак Београда, жељни завичајних боја и звука, и сећања на лепе дане. Ово је најпосећенији сабор у Ковиљу којег ја памтим”, каже за Глас западне Србије јеромонах Амвросије Алемпијевић (39), који је држао Свету литургију.
Прекадња у манастирској цркви, Фото: Г. Оташевић
У једнобродну црквицу, наслоњену на јаворску стену, могло је да уђе тек тридесетак верујућих, остали су у порти ослушкивали калуђерско појање.
Први помен манастира Светих Архангела у Ковиљу среће се у Крушевачком поменику из 1606. године и сачињавају га две цркве: Светих Архангела и Светог Николе Асхиепископа мирликијског Чудотворца. Црква Светих Архангела издубљена је у стени тако да припада пећинским богомољама, са улазом не вишим од метра тако да нико сем детета не може ступити док се добро не погне. У њу се укорачи из наоса веће и млађе цркве, али је улаз првог, маленог храма, негдашњи спас калуђерима од Турака или звери, јуче био застрвен.
,,Црквица је и иначе стално влажна, а сад се појавила и вода, због великих киша” рече калуђер.
Црквица је издубљена крајем 12. и почетком 13. столећа, и може да прими тек неколико душа истовремено, док Црква Светог Николе потиче из 17. века. У књигама црквеним стоји да је рашки митрополит Гаврило Рашковић, касније патријарх пећки, изабран у манастиру Морача 1648, долази у овај манастир 1644. и налази га у тешком стању. Обновио је манастир и остао у њему неко време, и столовао је као патријарх до лета 1659, кад су га Турци убили. Касније је у календару уписан под 26. децембром, као Свети свештеномученик Гаврило.
Амворсије са верницима у порти, Фото: Г. Оташевић
Отац Амвросије обитава у близини манастира и крај свог конака, у дну Јавора, бејаше стекао необичне пријатеље. Сами се понудише: једна вучица која је после отишла, и још двоје из истог света.
,,Дуго ми је долазио и један јазавац, привучен храном дабоме, спријатељили смо се али је и он после отишао својим, дивљим путем. Сад је од читаве дружине остала лисица која се појави обично једном у два дана пошто ја претходно отворим прозор конака, а она доле чека следовање”, беседи монах.
Молитвом ободрени и почашћени сабораши целивају камена врата порте и враћају се у овоземаљску збињу док у горском бездну хучи Ношница, пробија се кроз јавор, бучје, јесенове и брезе и жури ка Моравици. Неки запеваше ниспут, од срца: „Село моје, лепше од Париза...”
Само, што су села на Јавору ближа забораву но будућности. Калуђер, који држи и парохију у овој планинској недођији - Ергече, Ковиље, Глеђицу, Вучак, Братљево, Васиљевиће и Медовине, привреда да од доскора 450 задимљених оњгишта, данас тек 300 има живе и вредне домороце.
Гибаница после литургије, Фото: Г. Оташевић
Ово је 32 километра од Ивањице на југ, и идемо још јужније у Медовине на Голији, недалеко од извора Моравице. У засеоку Брестовац – јуче у четири куће бејаше један становник – дочекаше нас Стеванићи на преслави, Милоје и његов син Срећко. Млађи је саградио мангало за пецивице, камени кров и плехане стране.
,,И стране ће бити од камена, али сад нисам имао времена”, вели Срећко и подиже поклопац сача одакле је мирисало јагње са кромпирима.
Пошто су и гости и овдашњи мало погледали у данце, полете песма. Прва: „Одрећи се нећу пића, ни Васкрса, ни Божића”. Па друга: „Жао ми је, леле мене, што ће младост да увене”.
Г. Оташевић / ГЗС
