и само прибраношћу није доживео већу трагедију. Тешки су то тренутци када останеш без делова тела за цео живот, али оно што му се догодило касније желео је да подели са нашим читаоцима шаљући поруку да итекако данас постоје часни људи, послодавци и лекари. У писму које нам је доставио детаљно наводи шта се издогађало, како је изгубио пола шаке а добио веру у људе!
,,27. августа, лета Господњег 2020.године, доживео сам тешку повреду на раду, којом приликом сам у том тренутку остао без три прста на десној руци. Запослен сам у предузећу Цемпром из Прељине и тога дана сам по завршетку радног времена, као што свакодневно чиним, остао да оперем возило – миксер. Скидајући остатке бетона са возила, покретни бубањ ми је повукао руку, а ја сам муњевито реаговао и спашавајући руку свесно жртвовао прсте. Истога дана, у чачанској Општој болници сам оперисан, а већ приликом давања инфузије, позван је да хитно дође др Момо Музикравић, који је касније и извршио операцију, уз асистенцију неколико медицинских сестара, такође позваних да дођу од куће. Понуђену анестезију сам одбио, као и болничко лечење.
Током саме операције, један прст на руци ми је одмах ампутиран, а доктор је рекао да ће наредних дана све учинити да покуша да спаси још два повређена прста, што му је касније и пошло за руком. Имајући у виду огроман труд и напор који је лекар уложио приликом мог даљег лечења, одлучио сам да, како то неписано правило и обичаји у Србији налажу, почастим доктора. Обзиром да новац нисам имао, обратио сам се власнику моје фирме, Александру Ракићевићу. Послодавац ми је одмах изашао у сусрет, рекавши ми да ће ми покрити и све остале трошкове лечења који не спадају под обавезно здравствено осигурање. Искористио сам тренутак када сам са доктором био насамо, дао му коверту и рекао да је то послато из предузећа за њега. Након тога, доктор је обавио редовну контролу и превијање, откуцао извештај лекара специјалисте, а коверат ми вратио, потапшавши ме по леђима и рекавши да се он не бави таквим радњама и да је од државе довољно награђен за свој рад. Оваквим гестом др Музикравића сам био немало изненађен и слободно могу рећи затечен, схвативши да и у данашњим тешким временима има правих људи и лекара доследних Хипократовој заклетви, који свој хумани посао не доживљавају као полигон за брзу и лаку зараду.
Осећам такође обавезу да се неизмерно захвалим и свом колективу у коме радим, на челу са власником Александром Ракићевићем, јер су се показали у најлепшем светлу, као породична фирма, онда када ми је то било најпотребније. Свакога дана су ме звали и интересовали се за ток мога лечења и опоравка. Поред тога, пријатно сам изненађен сазнањем да ми зарада у периоду привремене спречености за рад ни за динар није умањена, у односу на претходни период, што је реткост у данашње време. Искрен да будем, плашио сам се да ће бити другачије, обзиром да је реч о приватном предузећу, али су ме каснија дешавања демантовала. И шта да кажем свим тим људима, можда само ,,КУЋА ВАМ ПЈЕВАЛА“!
Милун Кузмановић, возач миксера за бетон
