Јован прошао 50 држава да би стигао на Солунски фронт 



 

Јован прошао 50 држава да би стигао на Солунски фронт
28.11.2020 20:50 | 0 коментар(а)



Ратна стаза Зековића с Романије: Маџарска, Украјина, Галиција, Добруџа, Русија, Сибир, Манџурија, Сингапур, Цејлон, Индијски океан, Египат, Средоземље, Грчка и слободна Србија
Јован са супругом Вукосавом 1967. (Фото: породични албум)

Ратна повест Јована Зековића (1892–1983), сва је прилика, нема упоредиву. Прошао је 50 држава и половину северне хемисфере да би се о Васкрсу 1918. обрео са српском војском на Солунском фронту, и дочекао да још дуго поживи у слободи некад поробљене отаџбине. Титов исписник je пет година пред крај свог овоземаљског века (1978) свом сину Млађену, који данас живи у Чачку, у магнетофон до појединости опричао како све то беше, доноси политика у штампаном издању.

Ево нечега од тог, скоро невероватног, збитија...

Младог сељачића из Бјелосављевића на обронцима Романије у данашњој општини Соколац, царске власти раселиле су после атентата на Фердинанда у Српску Крајину, као и многе завичајце да би их што више одвојили од Србије. Допао је у Кључ неком домаћину као избеглица, а овај имао сина који је позван у ћесарску војску па подметне Јована уместо својега.

Тако се Романијац после обуке код Будимпеште створио на фронту у Галицији, у боју против руске војске. Ту је, са другаром и земљаком Душаном Велетићем од Калиновика, решио да пребегне Русима, једне ноћи 1916. уочи Лучиндана и срећа их погледа да прођу.

„Удесило се да смо са руским сељацима, где смо после распоређени, успоставили пријатељство, а мене дају код црквеног клисара, брачном пару без дјеце. Због поштеног обављања сеоских послова много су ме завољели... У кући се није смјело пушити, а на зиду је било много икона светаца. Једном, оду клисар и жена у цркву а ја останем сам и ријешим да запалим цигару. Гледају ме свеци са зида а ја се попнем на столицу и све иконе окренем према зиду. Стигне клисарева жена, види ме да пушим и иконе окренуте, много се наљути и грди ме. Скочим на столицу и вратим како су биле. Увече стиже газда. Жена му рече шта сам учинио а он се слатко насмијао. Кад сам од њих одлазио, дуго су плакали”, казивао је Јован Зековић.

Онда су их позвали у логорашку бараку и окупили у Српску добровољачку дивизију, којом је командовао пуковник Стеван Хаџић.

„Посебно сам у тој бараци запамтио Саву Боровину из Долова код Сокоца, по дивовској снази, огроман човјек, у целој царској Русији нису за њега могли наћи одијело, па је носио цивилно. Погинуо је на Добруџи у борби с Бугарима. Нашли смо Сава у рову мртва, а око њега 12 мртвих Бугара...

Из логора смо кренули на ратиште, дио пјешице, други возом. У Кијеву смо се састали са официрима који су дошли са Крфа, одатле возом до Одесе. Униформе и оружје добили смо одмах, 11. фебруара, по наредби цара Николаја...”

После крвавих борби на Добруџи српска дивизија се повукла преко Одесе у позадину и у јануару 1917. стигла у Вознесењск. Ускоро почиње Октобарска револуција а Срби и остали земљаци из непрегледне царевине крећу свако својим путем. Једни су приступили Црвеној армији, други нашли посао и остали, трећи побегли ко зна којима богазима а део, Јованов, запутио се на Солунски фронт.

У Полтаву су путујући непрегледном равницом приспели 19. новембра 1917. Одатле у Курск, па у Тулу и Москву. У Волгород стижу 16. јануара 1918. („На том путу имали смо војну пратњу. Два ешалона кретала су се истовремено по двоструком колосијеку, један поред другог, то су били војници бољшевици”).

Следе Омск, Николајевски, Краснојарск и Иркутск где су прозори воза били оковани у лед, 5. фебруара прелазе у Манџурију а дан касније у Харбин где је просечна температура у то доба нижа од 20 степени Целзијусових.

„У мјесту Ташицјон, на путу кроз јапанску Манџурију дође кратки одмор уз гријање поред ватре на отвореном. Били смо на крају издржљивости, на станици Вафадјан узалуд су гореле ватре, од умора нико није ни помислио да изађе из вагона”.

У Дајрану су их, 9. фебруара, постројили јапански официри („Педантни, углађени”) и укрцали на енглеску лађу „Аксион”. („Завладало је огромно весеље, многи су на јапанском усхићено викали ’Бонзај Нипон’, живио Јапан”).

„Након три мјесеца вожње у вагонима, прешли смо у лађе. За само 15 дана дошли смо из Сибира, где је било минус 50, у Тихи океан на плус 50 степени. Прва лука била је Сингапур, друга Коломбо и после три седмице на лађи, стигли смо у Суец, марта 1918. После су нас, на Средоземном мору, пратили велики и снажни таласи, а у логор Микра код Солуна стигли смо пред православни Васкрс.

Наш трећи пук распоређен је у Вардарску дивизију, напредовали смо  преко Кавадараца, Велеса, Кочана, Штипа... Краљ Петар је често ишао кроз ровове и соколио војнике. Када ти стави руке на раме, одмах би полетио на непријатељски бункер, па макар погинуо.”

То је био завршни јуриш за слободу поробљене отаџбине.

Пет лета од одласка из завичајног села Јован је поново крочио на своју Романију у кућу рођене тетке која му рече: „Бог ти помогао војниче, одакле идеш?”. Није га препознао ни стриц Ђорђе Зековић, рекавши на сусрету: „Одакле си, мора да си издалека?”. Стрика је исправила Јованова родица Савка, долазећи из друге собе, раширених руку: „Благо мени, ево нашег Јована”, рече и загрли великог ратника.

ГЗС/ Политика, Гвозден Оташевић











Пошаљите ову вест Вашим пријатељима!
ovde slika


jovan solunski front drzava

Оставите коментар

Коментари који садрже псовке, увредљиве, вулгарне, шовинистичке или претеће поруке неће бити објављени. Мишљења изнешена у коментарима су приватно мишљење аутора коментара и не одржавају ставове Гласа Западне Србије.

Ваше име:
Ваш коментар:

Спам заштита:

 

Коментари посетилаца (0)

Вест нема коментара.
Будите први који ће коментарисати ову вест!


 















 


 

© Глас Западне Србије
Жупана Страцимира 9/1, Чачаk
060 5000 150, 032 347 001

Импресум

Статистика сајта:
Прес: 96.308.444 посета
Тренутно на сајту: 129 посетилац(a)