који је чак 26 пута у свом животу, смрти гледао директно у очи. У вихору рата, деведесетих година, био је тешко рањен два пута и оба пута изашао као победник. Као сећање на те тешке дане и данас на телу носи велике ожиљке, гелере је сам вадио клештима, а једино што је остало неповређено јесте велика планинска душа и чврст карактер који му у најтежим тренуцима није дозволио да одустане, преноси агенција РИНА.

„Снајпер ме је погодио право у чело, на сву срећу ме је само крзнуо и пукла ми је аркада, али то није била тако велика повреда, у односу на оно следеће што ме је снашло. Мина ми је откинула ногу, а све време сам био при свести и гледао сам како ми из ноге крв шикља као вода у фонтани. До болнице сам изгубио преко три литра крви, али и то сам преживео. У тренуцима док сам гледао откинуту ногу, живот ми је пролазио као на траци, осетио сам као да ми се душа одваја од тела. Међутим, кад сам се сетио моје кћерке која је тада имала само годину дана добио сам неку надљудску снагу и не знам како, подвезао сам ногу војним опасачем и тако успео жив да сачекам лекарску помоћ“, прича Милан за РИНУ.

Ипак, након што је преживео нешто што би ретко коме пошло за руком, Вагића су само неколико година касније сачекале нове муке. Доктори су констатовали да има рак желуца, па је преживео шест тешких операција и 60 хемиотерапија. Али, кад га видите рекли би да тај човек пуца од здравља. Милан открива да је своју оазу пронашао на плинини Дивчибаре, где је купио плац, саградио викендицу и проводи већи део свог времена.

„Кад овде проведем месец дана и урадим налазе крви, резултати ми буду као код детета, а кад будем у Београду и то исто проверим, крвна слика ми буде јако лоша. Овде сам купио и магарце, које волим од најранијег детињстав, али и стадо оваца. Радим и по 13 сати дневно и управо је то мој савет и порука свима који болују од неке тешке болести. Уколико су у физичкој могућности, не треба да се предају, већ да се одупру тој великој невољи, скрену мисли и кроз рад покушају да забораве на свој здравствени проблем.Тако су корак ближе оздрављењу“, рекао је Милан.

Планира да зиму проведе управо на овој српској планини, ускоро завршава шталу за своје домаће животиње, а у ћошку већ чекају припремљена дрва.

„Нема ништа лепше него кад падне снег, ватрица пуцкета, а ви завршили сав посао око имања и сели да одморите поред шпорета уз вино“, поручује овај човек који се неколико пута подигао као феникс из пепела.

РИНА (ГЗС)