Више нису ретки рукописи, а аутори заслужују друштвену бригу о издаваштву. До наслова – конкурсом и критеријумима за вредновање рукописа.
Судећи по рукописима, биће ово плодна година стваралаца са подручја нововарошке општине, али и оних са стране који обрађују теме из Старог Влаха. Посебно радује талас младих стваралаца и истраживача, али и чињеница да Варош има тим за уређивање и ликовно-графичко опремање издања.
Роман једног прозног писца и поете прошао је лектуру и у рукама је дизајнера и ликовњака, како би ускоро био спреман за штампу. Ауторима два дела потребно је да се побољша епидемиолошка ситуација, омогући путовање и отворе архиве, па да међу корице пренесу све што су замислили.
Прва књига је Библиографија радова о Новој Вароши познатог приређивача дела, чије се књиге одавно налазе пред читаоцима и на полицама књига, а једна и у дигиталној верзији. Он каже да је главни део спреман, са преко 1000 обрађених јединица, предстоји му да обиђе неке библиотеке и ризнице како би се срео са издањима која није имао у рукама. У другом случају младом истраживачу историографске грађе неопходно је десетак дана боравка у архивама у Београду, како би допунио рад о прошлости Нове Вароши између два светска рата.
Поштоваоци баштине и традиције настоје да охрабре једног аутора да, уз уредничку руку, рукопис из кога у периодици објављује „записано у камену и памћењу“ – припреми за штампу. Професори српског језика кажу да ђаци имају песама у свескама и да би се, уз мање ангажовање, могла издати збирка. Да и не помињем неке започете рукописе, сакупљену грађу, а ни оне најаве које су – на дугом дршку...
Дакле, нису више ретки завичајни аутори и рукописи. Али, кључно је питање: Кад ће и како наслови угледати светлост дана?! Овде је годинама камен спотицања – недостатак средстава и изостанак организоване друштвене бриге за издаваштво.
Годинама се издаваштво одржава уз мрвице из општинског буџета Библиотеци „Јован Томић“ и ретка спонзорства фирми, али и захваљујући ентузијазму аутора и довијања да буду издавачи, док двоје песника у чаршију под Златаром годинама доноси награде и збирке са песничких смотри широм Србије. Било је и подухвата удружења, наслова или зборника радова који су осветљавали прошлост краја, али је то све недовољно да се побегне са зачења Златиборског округа.
У нашој анкети више доказаних и афирмисаних стваралаца, као и оних који имају неки рукопис или гаје наду да се окушају у литерарним водама и истраживачком послу, кажу да је за подстицај издаваштва неопходно – Оснивање издавачког фонда при нововарошкој Библиотеци или, пак, тражење неког покровитеља, задужбинара...?
Обезбеђење средстава би осоколило ауторе и издавача, али је неодржив однос власти да жмури на кадровску оскудицу Библиотеке (директор и два књижничара). За озбиљније кораке неопходан је избор Издавачког савета, уз ангажовање сарадника са стране – са запаженим литерарним искуством и научно-истраживачком репутацијом, како би се створила клима за критеријуме и вредновање рукописа, те приоритете у издавању и обогаћивању завичајног фонда.
Неопходно је искуство и подршка сличних установа, али и, свакако, заједнички подухвати... Драгоцена помоћ Библиотеци и уређивачком тиму била би и да се „локални рогови“ сложе у врећи и да аутори, уместо јадиковки – иницијативама, одговорношћу, енергијом дају допринос окупљању и подстицању стваралаца и скраћивању пута од рукописа до штампарије. До тада би ваљало и наћи решење како да издања стижу до читалаца и домоав, да не чаме у пакетима...?
Књиге су, кажу, најбоље тапије. А можемо ли окретањем листа у овој делатности избити адут из шака оних који тврде – да је у Вароши лакше написати него издати њигу...?!
Конкурси, награде, хронике
Издаваштво може да се подстакне и расписивањем конкурса ( и додељивањем награда) за песме и прозу, за радове сакупљача народних умотворина и градитељског наслеђа, те за писце хроника села или осветљавање значајних годишњица и догађаја.
Наш дуг је објављивање негде затурених радова (?!?) са научног скупа одржаног у Новој Вароши о академику Јовану Томићу, као и, на пример, публикација о огњиштима вере – храмовима са подручја Општине, који припадају Милешевској и Жичкој епархији или културном наслеђу под заштитом државе.
Зашто да се у једно изадње не саберу магистраски и докторски радови о благу планине Златар, а у другом о драгуљима природе – заштићеним резерватима и парковима природе, реткостима, те пећинама, врелима, сливу Увца проглашеном 1979. године за извориште првог ранга..?
ГЗС/Златар инфо
