је шуму у селу Дучаловићи подно планине Овчар, преноси агенција РИНА. Иако су поједини веровали да ће његов ентузијазам бити кратког даха све их је демантовао и сада на његовом имању расту саднице храста, бора, брезе.. али и биљака из иностранства које су му донели пријатељи.

„Нисам желео да будем један од оних који од природе само узимају, а ништа не враћају. Садња шуме која ће имати бројне бенефите за животну средину деловала ми је као најбољи начин да дам свој допринос. Сама та чињеница да од малог семена, може да настане огроман шумски горостас ми је била фасцинантна. Одлучио сам да у селу где имамо викендицу откупим једну парцелу и прво сам посадио око 150 малих храстова“, рекао је Стефан за РИНУ.

Када се прочуло да Стефан сади своју шуму, познаници и пријетељи од тада су му уместо магнета и чоколада са путовања најчешће доносе саднице, па нема сумње да ће ова чудна парцела ускоро бити светска, а наша.

„Неки су ми послали поштом, неки лично донели. У шуми се налазе саднице из Канаде, Немачке, кестен из Естоније и медитерански бор из Грчке. Нека стабла сам засадио заједно са тим људима који су ми саднице донели, тако да ће то дрвеће бити и живи споменик нашег пријатељства. Ја сам такође са путовања по Далмацији и обилазећи манастире на Косову скупљао жирове и доносио их у Драгачево“, прича овај вредни Чачанин.

Иако чињеница да садите сами своју шуму и на јединствен начин правите сопствену фабрику кисеоника делује примамљиво, ипак није баш тако једноставно и захтева доста посла. Пре свега кад су у питању кошење, заливање и заштита стабала флашама јер зечеви и срне врло често грицкају кору, а то може довести до сушења биљке. Како је Стефан послом везан за Београд, највеће заслуге да ова интернационална шума поприма своје прве обрисе има његов отац Зоран, пилот у пензији.

„Пре осам година сам небеску плаву канцеларију заменио за ову зелену и не жалим се, јер је ово прелеп крај. Могу рећи да је ово једна врста онлајн шумарства, јер из Београда стижу поруке шта треба да се уради и ја сам ту. Није ми тешко и прија ми. Надам се да ће се и други покренути и организовати сличне акције, јер Шумадија је некад и добила име због великог шумског богатсва, а сада је дрвећа све мање“, истакао је Зоран Дрљача.

Осим што је својеврсна фабрика кисеоника, шума има и бројне друге бенефите и то оне дугорочне. Стефан не намерава да овде стане, па је у плану да шуму посади и на суседној парцели. Формирао је и свој расадник из ког, кад за то дође време преноси саднице на парцелу.

„Свако може да засади своје дрво, није то кмпликован процес. Потребно је само да у јесен кад опадају жирови, да се они скупе посаде у саксију и повремено заливају. На пролеће оне већ порасту и могу да се засаде. Надам се да ће и други људи научити да се врате природи, јер је то изузетно важно. Да кад се помене стабло не мисле како да га посеку и од њега само да имају новчану корист. “, закључио је Стефан Дрљача.

ГЗС/РИНА