У годинама Првог светског рата све школске зграде у чачанском округу биле су упропашћене, из њих изнето све што се могло. Неокречене, без прозора и врата, са разграђеним двориштима јер је аустроугарска војска погорела плотове. „Све школе су остале без звона јер је непријатељ и њих скинуо и претопио у муницију.”
Те чемерне слике српске збиље од пре стотину лета ниже Ковиљка Летић у књизи „Основне школе у чачанском округу 1918-1945”, коју је објавио „Службени гласник”. Студија описује просветне прилике тог доба у трнавском, драгачевском, љубићком, жичком, моравичком и студеничком срезу - доноси “Политика” данас у штампаном издању.
- Дуго после рата, једини намештај у школама био је само ред скамија, уз понеку избледелу таблу или исцепану карту за земљопис. Ни у Чачку није било клупа за све ђаке, о другом намештају и училима ни помена. У сеоским школама ученици су седели на троношцима донетим од кућа, школе су оскудевале огревом а нису имале ни послужитеља јер нико није хтео џабе да служи – каже Ковиљка Летић за „Политику”.
Известивши о стању школа у Љубићком срезу 1919 - 20. надзорник Илија Радосављевић пише министарству да је приликом годишњег прегледа у Мрчајевцима нашао „два ђачића који су имали само по нешто од кошуље, у Остри један малишан је имао горњу хаљиницу од неке танке фабричке тканине али испод ње не беше кошуље, а у Прељини два братића, синови борца са Солунског фронта који је остао без очију, били су уствари голи јер оно мали ритица што је на њима још висило не може се никако одећом назвати.”
После Видовдана (1933), ниједан наставник није могао отићи из места учитељевања без одобрења управитеља школе, а овај без дозволе среског начелника. Тог лета, школски надзорник Петар Јокановић известио је министра да учитељ у Марковици на Јелици у последње време „редовно користи алкохол на шта је утицао раскид његовог брака”.
У Милатовићима у горњем Драгачеву учитељевао је, рецимо, Валент Хорват, пореклом из Которибе у Хрватској, за завршеном учитељском школом у Загребу (1932). Забележено је да је фебруара 1938. у Гучи, где је одржана годишња скупштина среског удружења југословенских учитеља, жестоко напао политику „јерезе” и премијера Милана Стојадиновића.
У Подунацима код Краљева, од 1934. до 1941. учитељске дане проводио је Богић Вучетић из оближње Врбе, који у биографији наведе да је био сиромашног имовног стања јер је „као ратно сироче из Првог светског рата школу једва завршио пошто је био препуштен сам себи”.
У априлском рату 1941. жички учитељ Тихомир Кузмановић заробљен је и одведен у Немачку, па је на крају војне из заробљеништва кренуо возом према Чачку. Тог, 11. јула 1945. у другом вагону био је његов син Никола, који је са 15 лета узео пушку и отишао у партизане, а сад се враћао из Марибора ка Србији са својом јединицом, као ослободилац. И сазнао да је у том возу и његов отац. На тужном сусрету, док је композиција путовала ка њиховој отаџбини, отац је сину приповедао да је његова мајка, а Тихомирова супруга Ружа, још 1941. стрељана у Матарушкој бањи од стране окупатора, да је Николин старији брат а Тихомиров син Милош пребијен у логору на Бањици и од тога умро, да је деда од муке пресвиснуо за унуком, а стриц Илија убијен. Тихомир се у возу од бола срушио и од велике туге умро. Није стигао до своје Жиче.
Нужда је нагонила учитеље, посебно самце, да буду задовољни ма са каквом добијеном собицом, обично канцеларијом у школи, само да не газе блато и да од општине имају огрев.
Јуна 1942. Министарство просвете Владе народног спаса Србије наредило је свим управитељима школа да у ходницима и учионицама поставе пароле – „Мир, ред и рад”, „Слога, - то је спас Србије”, „Све за српство”, „Бог чува Србију”, „Само слога Србина спашава”.
У току Другог светског рата села и школе били су у потпуном мраку, свеће су прављене од крпица натопљених машћу или лојем, а „настава је извођена под ведрим небом, кад је време дозвољавало”.
- Ипак, у многим местима, пошто су се прилике поправиле, приступљено је изградњи бољих, хигијенских школских зграда. Поред свег сиромаштва народ је превозио материјал на градилиште, израђивао циглу, извлачио камен, припремао креч и песак и подизао темељ куће знања, а ко је могао давао је и знатну суму новца. Упркос тешкоћама поједини учитељи имали су и по целу стотину ђака и били врло заузимљиви на просвећивању народа – вели Ковиљка Летић.
Г. Оташевић, Политика