одржали предавање у Великој сали Дома културе на тему ,,Ретке и необичне сцене у фрескосликарству овчарско-кабларских манастира“.

Фото: Удружење Ирмос

Предавачи су истакли да се не зна тачно када су подигнути овчарско-кабларски манастири. Трагови живота у клисури се везују за касну Антику и рану Византију, али се не зна да ли су у том периоду постојали православни храмови, мада се претпоставља постојање сакралних места.

Фото: Удружење Ирмос

Порази на Марици (1371) и Косову (1389) су довели до померања политичког и културног центра Србије северније у области Западне и Велике Мораве. Баш тада, у последњим деценијама 14. века, први пут се помињу овчарско-кабларски манастири. Њихова изградња се везују за долазак монаха Синаита из Источне Европе и Средоземља. Њиховим доласком мења се виђење православља у Србији и начин организовања монашких заједница. Граде се мање збијеније групе скромнијих манастира, а сами монаси су практиковали пустињачко подвижништво. Литице Каблара су пуне пећина и у њима су проналажени трагови живота и боравка монаха.

Фото: Удружење Ирмос

Највероватније да су овчарско-кабларски манастири настајали као средишна места на којима су се недељом окупљали монаси-пустињаци на заједничку Службу. Из тог периода потиче само манастир Никоље (саграђен 1476. године), док науци није познато како су изгледали остали првобитни манастири, јер су сви они порушени у налету Османлија у 14. и 15. веку. Обновљени су у 16. веку, али су скоро сви поново уништени 1690. године, током Велике сеобе Срба.

Фото: Удружење Ирмос

У овчарско-кабларској клисури дугој 20 км распоређено је девет манастира: Благовештење, Никоље, Јовање и Успење са кабларске стране, Ваведење, Вазнесење, Преображење, Сретење и Св. Тројице са овчарске стране, црква Св. Илије и два света места, Савиње и Кађеница. У литератури је познат и манастир Св. Георгија за који се претпоставља да је био на југоисточним падинама Овчара.
Прве описе овчарско-кабларских манастира дао је Вук Караџић (1820), потом Јоаким Вујић (1826), Феликс Каниц (1860), Драгутин Милутиновић и Михаило Валтровић (1875) и многи други. Почетком 20. века започиње озбиљно проучавање ових манастира.

Фрескосликарство овчарско-кабларских манастира је невеликог уметничког домета, али велике културно-историјске вредности. Уопштено православна уметност не упућује човека само у естетску страну, већ га путем слике упућује на нови духовни доживљај.
Најстарије фреске манастира Никоља потичу из 1587. године и налазе се у наосу. На северној певници Никоља налази се веома занимљива сцена Христос Предмудрост, која представља седам облика Христове природе. То је богословски веома учена сцена, која показује да су наши монаси 16. века били веома богословски образовани. Оваква фреска се појављује још у свега три храма у православном свету.
Припрата Никоља је осликана 1637. године. Ту се налази једна изузетно ретка и необична сцена: Св. Сисоје се моли поред отвореног гроба у коме се налази непознато тело. Захваљујући аналогијама са другим црквама и манастирима, зна се да је у гробу тело Александра Македонског. То је заправо порука свима нама да је све у овоме животу пролазно и да свако мора да умре, па чак и најславнији човек Антике.
Млађе сликарство је везано за манастир Благовештење, који је подигнуто 1601. године из темеља, док је храм осликан 1633. године. У северној певници се налази фреска Св. Георгија Новог, а то је заправо Св. Ђорђе Кратовац, који је 1515. године жив спаљен у Средецу (данашња Софија). Он је први светитељ кога је Српска правослвна црква канонизовала, а да није припадао некој владарској породици.

Фото: Удружење Ирмос

На јужном зиду припрате Благовештења се налази фреска Св. Никола приводи Стефана Дечанског Исусу Христу, која говори о чудесној исцељењу српског ослепљеног краља. Иста сцена се налази у манастиру Никољу и манастиру Јежевици код Чачка. У Благовештењу и Јежевици се налази један необичан додатак, односно лик кнеза Лазара. Култ Светог кнеза Лазара је почео да се јавља код Срба одмах након Косовског боја, али је полако почео да се гаси и доласком Турака је потпуно нестао. Први ликовни приказ кнеза Лазара, као резултат обновљеног култа у 17. веку, се јавља у овчарско-кабларским манастирима, Пећкој патријаршији и Подмаинама код Будве.
Под тремом манастира Благовештења се налази сцена Страшног суда, која није ретка у православном свету, али ова фреска има редак и необичан детаљ. Сцена пакла приказује велику огњену реку у којој се муче душе грешника и Турака. Веома храбар потез тадашњих монаха, који су живели под влашћу Османског царства, једне од најмоћније државе света тог времена.
Манастир Сретење је од 1690. до 1818. године био у рушевинама, док га епископ ужички Нићифор Максимовић није обновио. Године 1844. је обновљена црква добила нови живопис, дело аутора Живка Павловића из Пожаревца. Са унутрашње стране зиданог иконостраса се налази сцена која је потпуно јединствена у православном свету: Свештеник коме су свезане руке од стране анђела, а говори о недостојним свештеницима за вршење свештеничке службе. Ова сцена је вероватно настала под утицајем чињенице да је манастир Сретење у првој половини 19. века био затвор за свештенике које су грађански судови осудили.
Наши манастири поседују пуно значења, пуно слојева симбола и знакова, који захтевају дубљу посвећеност и компарацију са другим манастирима и црквама.

ГЗС