Сад већ давне 2008 године, на Велику Госпојину настао је медиј који је убрзо постао један од утицајнијих у овом делу земље.

На драгачевском побрђу на прослави крсне славе окупили су се дугогодишњи сарадници и пријатељи.

Присутнима се захвалио и власник Гласа западне Србије, Гвозден Николић, који је рекао да све ове године није било лако успешно пословати, градити и изградити реномирано медијско име. Нагласио је да су проблеми обичних људи увек приоритет у односу на политичке теме.

Јунак приче Гласа западне Србије Неле спасио 11 људи и заслужио нови дом, фото: ГЗС

“Ово је наш посао, никоме није лако, поготову сељацима, привредницима, живимо у тешком времену, није лако ни медијима. Осим политичких дешавања ја сам склонији да дам реч обичном човеку и то ми је био циљ када сам стварао Глас западне Србије. Мислим да наше информативне емисије, не мислим да вређам никога, али у њима у првих пет минута изгине педесеторо људи нису ни поука ни охрабрење. Мало се да времена обичним људима, њиховим проблемима, а ја сам знајући све то гледао да помогнем обичном човеку. Једног дана, идући преко Јавора на једном згаришту, нађем уплаканог човека. Замислите дрвену кућу од које није ништа остало, један камен и једно куче и деду који плаче. Видео сам у његовим очима да је спреман и зло себи да учини. Знао сам да морам да му помогнем и хвала богу све је кренуло како треба. Пустио сам вест и то је снага медија, велика улога и задатак. После 15 минута због кога сам изабрао баш ово место за прославу нашег јубилеја, Владан Радичевић који је уплатио 98 хиљада за деда Лала у стоваришту греађевинског материјала. Нећете веровати, само што сам завршио разговор са њим стиже ми порука на вибер од Весне Марковић и њеног супруга Славише. На виберу слика признанице са уплаћених 100 хиљада за комплетну столарију. Очекујем да ћемо за око 15 дана деду Лала уселимо у његову кућу, он је то заслућио јер је остао сам на овоме свету, да преостале године живота проживи као домаћин. Од тога нема већег задовољства Друга прича је везана за Нела са Мораве, боема, али поштенијег нема. Ако вам кажем да је нашао кесу новца са 5000 марака од Мића Мрака на вашару, сваку марку је вратио а порастао је у Дому. Из Мораве је спасао 11 људи. Када сам отишао код њега и видео да му кисне на кревет схватио сам да не заслужује само помоћ, већ и награду града Чачка и ми ћемо га предложити и за то. То је у најкраћим цртама слика Гласа западне Србије и хвала вам још једном свима”, закључио је Гвозден Николић.

Оташевић поздравио госте здравицом

Овај велики хришћански празник уједно је и слава ГЗС, а здравицу је одржао дугогодишњи новинар Политике, Гвозден Оташевић.

Омиљен у редакцији, али и ван ње, Гвозден Оташевић, фото: Глас западне Србије

“Поштовани пријатељи наше куће.

Хвала нам што сте у оваквом броју и саставу увеличали славу Гласа западне Србије, Успеније Пресвете Богородице, и нека буде прилике да вам вратимо у здрављу и весељу.

Пала ми је у део обавеза, као најстаријем у редакцији, да подигнем ову чашу и наздравим свима, мада бих се радо заменио, да будем млађи десетак година а нека говори ко хоће.

Тако вам је, српски здравичари увек мудрују, воле да одуже и продуже, али ми верујте на реч да нећу бити такав.

Нека је част и поштовање, најпре, нашим пријатељима и гостима од Суботице до Прибоја који су, уважавајући ову кућу, пристигли да се видимо и поседимо. А виђамо се, углавном, натрк, што вели наш народ. Једног дана је наша екипа о Илиндану била у шумадијском селу Ба на сеоској слави, сви који су дошли у цркву на јутрење уседнути су за трпезу, без разлике и, народ вели, мал` не омркосмо. Следећег јутра већ смо, новим послом, у Пријепољу, свратимо покаткад до Нове Вароши и Сјенице, требало би и чешће. Та стара Србија и њени људи блиски су многима од нас, мени посебно и волим то јавно да кажем, али ми се омакло, рецимо, да никад не одем до Кладнице, овде на другу страну Јавора, јер ми, поред осталог, пријатељ вели да се ту ономад, кад је опослио, гостио у ашчиници уз јагњетину од 1.300 динара. Он је из Братљева, са ове стране планине и рече жао му што не беше пива у дућану. Србима, иначе, стално нешто недостаје, то је у једном роману хрватска књижевница Дубравка Угрешић овако срочила: „Све им је тесно, све их нешто жуља, све им смета, свега им је доста а свачега им је мало”.

Имам, такође, нарочито поштовање за наше колеге из великих редакција и водећа имена српског новинарства, којима није било ни тешко ни далеко да пређу брда и долове и украсе славу Гласа западне Србије. Овде су неки од највиђенијих телевизијских новинара Србије, а зна се да је телевизија данас јеванђеље у јавном животу. Уосталом, још крајем прошлог века наша цивилизација проглашена је за визуелну, али није моје да о томе доконам, има ко ће.

Наздрављам, ред је, и својим колегама из Гласа Западне Србије, новинаркама, уредницама и посебно сниматељима, иако понекад гунђам али то је наша кућна збиља.

Дижем буклију у част власника Гласа западне Србије, Гвоздена Николића, зато што је из своје главе, несаврешене као што су и све наше, направио ауторску емисију „Нећете веровати” и до данас је једини провинцијски новинар који, на националном таласу, сваке суботе предвече може пола сата да прича шта хоће а да га слушају милиони. И још добија ајлук. Он се оименио, постао једнина, што је у нашем послу врх брда. Даље нема пута.

Благодарим и нашим домаћинима из „Драгачевских вајата”, који су за ме увек били узор и старинског и нововременог госпопримства.

Част ми је што, ево, видим на слави бројне народне представнике, председнике општина и високе званичнике. И они су, као и и ми новинари, заточници јавне речи. Зато су ми на неки начин блиски, и ми и они морамо да причамо и пишемо за кору хлеба.

Као студент, то значи беше сасвим давно, чудио сам се што знаменити српски поета, земљак Бранислав Брана Петровић, у својим збиркама пева: „Зидару је лако, кад му је тешко он куће зида, лекару још лакше, кад је болестан он људе лечи, а мени је наjтеже љубави моја чиста, мене у јатима напуштају речи.” Мислим да то и данас стоји у збирци „О проклета да си Улицо Риге од Фере”.

Нисам ни слутио тада, пре пола века, да ћу се читавог живота бавити управо тим послом, прометом речи. Данас ми је, у овим годинама, лако да кажем како је то био погрешан пут. далек, јер сам по природи нашег заната морао да извештавам од Ђаковице до Бенковца, од Москве до Манчестера, од Мадрида до Никозије.

Ево и зашто погрешан. Мој друг из Чачка, без велике школе али мудрослов по природи, често вели: „Кад год сам ћутао нисам се кајао”. Он је кроз живот доказао колико моћи има само у једној реченици, којом је лако налазио пречицу до срца неке даме. Пустио би је да најпре чаврља а онда у погодном часу, иначе наочит, рекао: „Госпођо, никад ме није занимало оно што жена каже, но оно што прећути”.

Зато вама, драги пријатељи и господо народни представници, ево велим, размислите мало о следећој мудрости увек кад се спремате да изађете у јавност, односно пред велику српску пороту: „Са речима је исто као са новцем. Господином нас чини само оно што сачувамо за себе, не оно што потрошимо”.

Ово је, ипак, само српска здравица, дакле одмах пола баците у воду. У исти поток можете да пошаљете, пре него што се прихватимо чаша и флаша, шулића и стаклића, бардака и полујака, и чувену здравичарску поруку - „Ракија чисти крв, бистри ум и нарочито учвршћује карактер” - јер није научно доказана. Уствари, доказано је да није тако. Одбаците и песму коју сам први пут чуо ономад на врху Голије, на преслави код Милоја Стеванића, кад се друштво, које је на гозбу дошло неседланим атовима, мало поткаитило. Песма иде овако: „Од ракије ништа није, ко умије да је пије”. Ни то не пије воду јер је познато да трезан човек од шездесет и кусур година не пева, сем ако не мора. Ако је музичар, рецимо.

Сада следи најлепши део српске здравице, који сви обожавају, дакле завршетак:

Нека свима бог да здравља и среће а за имовину се снађите, то се бар у Србији може”, поздравио је присутне Гвозден Оташевић.

Вукици Лазовић признање за пуних 10 година проведених у ГЗС

Први радник, који је и дан данас остао под окриљем Глас западне Србије јесте Вукица Лазовић којој је на прослави поводом 10 година постојања уручено посебно признање.

Није било лако све ове године, фото: ГЗС

“Ја се наравно захваљујем Гвоздену и свим колегама, баш сте ме изненадили, нисам се овоме надала, поготову не овом признању у облику срца зато што за мене често кажу да сам жена која нема срца. Сви сте ви овде исхвалили Гвоздена и све је ово лепо и красно, али ако мислите да је лепо и лако радити десет година са овим човеком онда вама вам је свима јасно зашто ја у мојих скоро 50 година имам овакву линију. Дакле, Гвозден и ја смо провели десет година заједно у овој фирми од првог дана, од почетка, од тог чувеног тавана у Рајићевој. Често су нас надлетали голубови, али је то била једна фантастична стваралачка енергија. Знате кад човек нешто почне да ради, па има вољу и жељу, нисмо питали ни за радно време, ни колико то кошта, ни да ли се исплати, једноставно смо радили. Сада са ове тачке гледишта, кад размислим, двоје људи тако два силна темперамента различита, али тврдоглава, свако на свој начин, знате ми се врло често посвађамо, није све тако идилично као што изгледа, да би дошли до најбољег резултата, он виче и галами, ја ућутим, ископам ров и чекам свој тренутак, у сваком случају увек је то излазило на добро. Хвала Богу, Бог нам је послао Оташевића који се умеша између нас и нађе компромисно решење да свако од нас двоје мисли да је управу, али резултати су очигледни. Ја се још једном захваљујем Гвоздену што је имао поверења и стрпљења, јер самном стварно није лако живети, а камоли радити, али мислим да смо направили једну породичну атмосферу и свако ко дође у Глас западне Србије заправо то и осети, јер код нас су сви добродошли од чистача улица до академика и сви имају исти третман, све их саслушамо и ако можемо да помогнемо ту смо. Хвала још једном, а мојим младим колегиницама желим да буду вредне, успешне, дошле су у лепе и нове просторије, имају постављене стандарде додуше високе, али обезбеђене медије и услове за рад тако да само напред, ја ћу бити у позадини, а Гвоздену још једном честитам и његовој породици, поготово његовој супрузи Душици која је имала стрпљења да се носи са свим олујама које су ишле уз све оно што је трајало десет година”, рекла је Вукица Лазовић.