града у којој се тачно зна за којим столом, на којој столици и у које време седи неко од сталних гостију. То је и разлог због чега је у граду на Морави веома лако пронаћи Александра Стефановића Пуша или Професора, како га углавном ословљавају и поздрављају Чачани, познатог кошаркашког тренера, чувеног професора тамошње гимназије и најстаријег спортског новинара у Србији.
У ресторану Тема, чији је уз Професора редовни гост и његов ученик, кошаркашка легенда Радмило Мишовић, стална тема је спорт - о ономе што је данас и ономе што је некад било. Иако се ближи десетој деценији живота, упућен је у сва збивања. Ударио је темеље кошарке у Чачку, одшколовао асове као што су Драган Кићановић, Радмило Мишовић и Жељко Обрадовић, али је урадио и много више. То његови суграђани добро знају и бескрајно поштују, па је разговор са Професором истинска привилегија.
Учитељ пливања и скијања
-Љубав према спорту подстицао је и мој отац Радич, који је и мене и моја два брата саветовао да се бавимо спортом и ми смо му ту жељу испунили тако што смо заједно играли кошарку, али смо у једном периоду живота и сва тројица били професори чачанске гимназије чиме смо очеве жеље и превазишли. Ја сам после другог разреда гимназије 1947. уписао Фискултурну школу у Земуну, где сам се први пут срео са кошарком тренирајући једну годину у омладинском тиму Партизана, а затим исто толико и с омладинцима Црвене звезде и ту сам се овим спортом "инфицирао" за цео живот.
-Након завршетка Факултета за физичку културу у Крагујевцу, као први дипломирани професор физичког васпитања у овој установи, вратио сам се у Чачак и почео да радим у Гимназији у којој сам службовао пуних 35 година, до пензије. На пут сам извео 35 генерација академаца који су ми и дали надимак Професор. За све време службовања никад ниједном ђаку нисам дао слабу оцену. Напротив, међу ученицима је било и хендикепиране деце која су касније постала важни стручњаци и њима сам већ на првом часу закључио петицу и тиме им давао на знање да су ми подједнако важни као сви други. Многе сам научио и да пливају и да скијају.
Пре неколико година на то ме је подсетио један мој бивши ђак који се сада успешно бави трговином. Јер, за обављање послова новинара био ми је потребан диктафон који је тада коштао 5.700 динара. Тада тај мој бивши ученик поче нешто да рачуна и каже ми да за Професора та справа кошта 3.200 динара уз образложење да сам га ја научио да скија, а да му то нисам наплатио. То није једини пример пажње мојих ученика које сам извео на пут и научио их да пливају и скијају.
Хвала породици
-Када ме неко данас пита којим сам се послом у животу бавио, ја заиста не знам тачан одговор. Поред посла професора, мада ми је нуђено да будем професионалац у кошарци, што сам одбио, највише сам се бавио овим спортом и новинарством. Кошарка и спортско извештавање су, заправо, били смисао мог живота. Све што сам у животу постигао, а други кажу да сам урадио много, урадио сам пре свега захваљујући мојој породици у којој сам имао безрезервну подршку.
Када сам се вратио у Чачак, који је у то време био далека провиниција, 1951. почео сам да играм кошарку у Борцу у којем сам остварио све за шта је вредело живети и жртвовати много труда и времена. Прво као кошаркаш, потом као тренер свих селекција, али највише сам времена провео као тренер првог тима Борца који је у то време играо у Савезној кошаркашкој лиги Југославије.
-Нисам сигуран да ли би успео да урадим толико много у животу да нисам имао подршку супруге Љиље којој сам, док сам јој се удварао 1955, послао моју фотографију на чијој сам полеђини написао: "Волим те, нека те ова реч прати кроз цео живот. Љиљи од Аце." Ето, тако је било тада, тако је и данас...
- Уз моју помоћ и под мојим надзором у Борцу су стасале кошаркашке легенде као што су Радмило Мишовић, Маринко Пурић, Предраг Катанић, Драган Ђукић, Садик Зејниловић, Мирко Дробњак, Драган Кићановић, Драган Арсић. Жељко Обрадовић, Владимир Андроић, Владимир Андрић, Љубомир Радивојевић и многи други. Нека ми не замере што године чине своје те не могу да се сетим свих великих играча који су носили славу Борца, али и ондашње велике Југославије. Данас, када је време у животу да се сакупља камење, односно да се своди биланс онога што сам урадио, морам да истакнем тројицу најбољих који су се "испилили" испод мог шињела и то никада нисам крио.
Бекство из Београда
-Највећи таленат од свих је био Радмило Мишовић, иако знам да су Кићановић и Обрадовић у кошарци постигли много више од њега. Заједничка црта све тројице је била да су били изузетно дисциплиновани и да су много тренирали, што се посебно односи на Жељка, који је записивао све оно што се радило на сваком тренингу, а у својој кући је чак направио и кош како би тренирао прецизност. О успесима Кићановића и Обрадовића се зна све, али Мишовић је био и остао кошаркашка легенда Чачка, којем је једина мана била то што није могао да живи без Чачка и Мораве. Успех Кићановића и Обрадовића је и мој и успех Борца, а код Мишовића и данас ценим тај његов локалпатриотизам који је ставио испред славе и успеха. Но, битније од свега је то што су сви они велики људи.
-За Радмила Мишовића био је веома заинтересован Партизан. Наравно, убедим га да се пресели у Београд, али он је два пута бежао. Када сам га и трећи пут послао у престоницу, након утакмице у којој је Мишовић играо фантастично помислио сам да је сада све у реду и да ће он коначно остати међу црно-белима. Међутим, није прошло ни три сата од завршетка утакмице неко ми звони на вратима. Кад, пред ватима стоји Радмило и почиње да ми говори: "Професоре, ово је трећи пут да бежим из Београда и тамо се више не враћам. Знаш и сам да ја не могу без Чачка, без Мораве и без голубова и не терај ме више да идем било где." Тада сам схватио какве емотивне муке муче Мишовића и подржао сам ту његову одлуку.
-У животу сам добио бројне награде и признања. Ипак, највећа ми је награда када ме на улици заустављају Чачани и моји бивши ученици, онако, тек да се рукују са мном и да ме питају за здравље и да ми пожеле још много успеха јер знају да се још не одвајам од оловке и новинарске бележнице.
"Ма, има да се деца сиграју"
- У време када је КК Борац био у великом успону ваљало је подметнути леђа како би се изградила спортска хала. У то време председник општине је био чувени Вељо Богићевић, прави и можда највећи визионар међу градоначелницима који ме је бодрио, говорећи да не бринем за паре и ако не стигнемо да је завршимо ми, неко ће после нас то урадити. Проблем је био и у томе што је парцела изабрана за изградњу хале била власништво цркве, чија је сагласност била потребна. Разговарао сам са свештеником Ацом Савићем који ми је одмах рекао: "Ацо, имаш мој благослов и иди да правиш ту халу јер деца морају да се сиграју." Свештеникова реч "сиграти" је одредила место изградње хале на месту где је до тада растао кукуруз.
Легенда о легенди
-Убеђен сам да није било Професора, у Чачку не би било ни кошарке. Захваљујући његовом раду и упорности, многе од нас је увео у кошаркашку халу и склонио нас с улице да не постанемо проблематични. Уосталом, захваљујући добрим делом и раду Професора, КК Борац је дао више од 50 репрезентативаца у свим кошаркашким селекцијама. Није занемарљиво и то што нам је помагао и приватно јер је увек био ту када је требало решити неки приватни проблем - речи су Радмила Мишовића о легендарном Александру Стефановићу Пушу.
Покривао целу Југославију
-Први спортски извештај сам написао 1955. са утакмице ФК Борац и ФК Вардар коју су одиграли у квалификацијама за тадашњу ИВ фудбалску зону Југославије. Од тада сам само са утакмица ФК Борац написао 2.000 извештаја, односно, само са две нисам. О КК Борац и да не говорим, небројано, на хиљаде извештаја о свим другим спортским догађајима из овог краја од општинске до републичких лига , али то је дало резултате. У својој новинарској каријери сам писао за 21 медиј. За "Спорт" сам писао пуних 60 година, од 1955. до гашења листа, што ни дан-данас не могу да преболим. У међувремену сам извештавао за "Вечерње новости", "Чачански глас", Радио Београд, Радио Нови Сад, новосадски "Дневник", "Мађар СО", "Нову Македонију", сарајевско "Ослобођење", титоградску "Побједу", "Рилиндију и "Јединство" из Приштине, "Дело" и "Дневник" из Љубљане, Тањуг, ТВ Загреб, "Темпо", Радио Чачак, СОС Канал, "Ђиганте дел Баскет" из Италије где сам објавио први текст о Радмилу Мишовићу и за ваш лист, замењујући повремено колегу Мију Матовића који је био, такође, изузетан спортски извештач.
Извор: Вести, Зоран Марјановић