увео санкције тадашњој Савезној Републици Југославији.
Као разлог увођења санкција, наведено је наводно мешање СРЈ у грађански рат у БиХ, који је почео 7. априла 1992.
СРЈ је формално проглашена 27. априла те године. Званично, повод за санкције била је оцена да није испоштована Резолуција 752, којом је тражено повлачење ЈНА са простора БиХ. Званични Београд је тада тврдио да се од 19.маја 1992. ниједан војник са територије СРЈ не налази на простору БиХ.
Непосредан повод био је масакр цивила у реду за хлеб у улици Васе Мискина, у центру Сарајева, који се догодио 27. маја, за шта су одмах оптужени Срби из БиХ.
Лондонски „Индепендент” је, међутим, већ 22.августа 1992. обелоданио тајни извештај УН из кога се видело да је масакр починила муслиманска влада у Сарајеву, с циљем да се изазове реакција Запада против Срба.
Резолуцијом 757 СБ је одређено да су све државе чланице УН обавезне да онемогуће увоз на своју територију свих производа и сировина пореклом из СРЈ, коју су чиниле Србија и Црна Гора. Забрањен је не само извоз него и транзит роба из СРЈ, као и трансфер финансијских средстава у СРЈ. Исто тако коришћење бродова или ваздухоплова на територији СРЈ, осим за испоруку медицинског материјала или намирница, што је одобравао Комитет УН за санкције.
Резолуцијом је наложено и смањење особља у дипломатским мисијама и конзуларним представништвима, спречавање учешћа у спортским догађајима лица из СРЈ, као и суспензија научне, техничке и културне сарадње с лицима или групама из СРЈ.
Уследиле су војне мере. Тако је већ 1. јуна 1992, ЕУ затражила да се размотри могућности употребе војних средстава за контролу санкција наметнутих СРЈ.
Девет чланица НАТО и ЕУ, Немачка, Француска, Британија, Италија, Шпанија, Португал, Холандија, Белгија и Луксембург, 10. јула 1992, на састанку у Хелсинкију одлучују да у Јадран упуте поморске снаге, које ће надгледати спровођење санкција.
Координација и командовање поверени су Италији, оперативни центар налазио се у Санта Рози, недалеко од Рима. Блокада је започела 15. јула. Бродови НАТО имали су право да надзиру кретање, не да их заустављају и претресају.
Резолуцијом 777 СБ УН, од 19. септембра 1992, СРЈ је суспендована из ОУН. У њој стоји да држава, позната као СФРЈ, више не постоји, и подсећа се на резолуцију 757 којом је констатовано да континуитет СРЈ са СФРЈ није прихваћен.
Резолуцијом 787 СБ УН, од 16. новембра 1992. санкције су пооштрене и проширене, због наводног кршења ембарга УН на испоруке оружја. Уведена је тотална изолација СРЈ. Забрањен је транспорт сирове нафте, петролејских производа, угља, опреме везане за енергетику, гвожђа, челика и других метала, хемикалија, гума, пнеуматика, возила, авиона, мотора свих типова, преко територије СРЈ.
Нарочито су пооштрене мере надзора над Дунавом. Од 22.новембра 1992. блокаду јужног Јадрана спроводило је 25 бродова земља чланица НАТО и ЕУ. У складу с Резолуцијом 787 Савета безбедности УН, они пресрећу, заустављају и претресају пловила.
Резолуцијом 820 Савета безбедности УН, од 18. априла 1993, одлучено је да се пооштре санкције према СРЈ уколико Срби у БиХ до 26. априла не прихвате Венс-Овенов план. Поштравање санкција је обухватало замрзавање финансијских средства СРЈ у иностранству, забрану транспорта свих врста роба и производа преко копнених граница у СРЈ.
Амбасадори 16 земаља НАТО на састанку у Бриселу 28. априла 1993. одлучују да њихови бродови уплове у територијалне воде СРЈ и да могу отварати ватру, инертном муницијом, на пловила која крше ембарго према СР Југославији. Поморска блокада Јадрана, названа "Оштра ограда", почела је 22.новембра 1993. Званичан циљ је и даље био обустава рата у БиХ.
Влада СРЈ прекинула је политичке и економске односе, осим хуманитарних, са Републиком Српском, 4. августа 1994, после одбијања руководства са Пала да прихвати план Контакт групе.
Уследило је ублажавање појединих санкција СРЈ, на 100 дана, почев од 5. октобра, а на основу Резолуције 943 СБ УН којом се позивају власти СРЈ да одржавају ефикасно затворену границу између СРЈ и Републике Српске. На период од 100 дана отворен је Аеродом Београд, за путнички саобраћај и допрему робе коју дозвољава Комитет за санкције. Дозвољена је и обнова трајекта Бар - Бари, за путнике.
Тада је допуштена и спортска, културна и научно техничка сарадња, до 15. јануара 1995. Резолуцијом 970, од 11.јануара 1995, делимична суспензија санкција продужена је до 23.априла 1995. Потом је Резолуцијом 988 СБ УН, 21. априла 1995 рок суспензије санкција скраћен на 75 дана, пошто су уочени недозвољени прелети хеликоптера. Делимична суспензија санкција продужавана ке и Резолуцијом 1003 СБ УН, 6.јула 1995, и Резолуцијом 1015, 15.септембра 1995.
Већ 19. и 20.новембра 1992. пет југословенских прекооеканских бродова је блокирано у САД, а око 40 авиона из ЈАТ-ове флотиле је приземљено на страним аеродромима. Трећина свих железничких транспортних капацитета земље је заустављена, као и речни бродови који су пловили Дунавом. Замрзнуто је и власништво југословенских предузећа у САД.
Званична статистика СРЈ, дошла је до закључка да је у периоду јун-децембар 1992. индустријска производња у земљи опала за 32,3 одсто у односу на исти период 1991. Извоз је опао за 63,6 одсто а увоз за 56,2 одсто у односу на исти период 1991. Многе фабрике су затворене, око 600.000 радника нашло се крајем 1992. године на принудном одмору. Незапосленост је тада званично била 24,6 одсто.
Фебруара 1993. у СРЈ је забележена инфлација од 212 одсто у односу на претходни месец јануар.
Индустријска производња је јануара 1993. опала за 39,1 одсто у односу на јануар 1992, а фебруару тај пад је износио 41,1 одсту у односу на исти месец 1992. У СРЈ се тада налазило 639.700 избеглица из ратом захваћених подручја бивше Југославије.
Јануара 1994, забележена је рекордна месечна инфлација од 313 милиона одсто у односу на децембар 1993. године.
После две године санкција, 30. маја 1994, према званичним проценама, економија СРЈ је претрпела директну штету између 30 и 40 милијарди долара, а индиректну и до 100 милијарди долара.
Друштвени производ по становнику опао је са 3. 000 долара у 1990. на 700 долара у 1994. Преко пола милиона породица или 1,5 милион лица затражило је помоћ Црвеног крста.
Прве међународне иницијативе за укидање санкција против СРЈ покрећу Кина, земље Дунавске комисије, дакле Аустрија, Словачка, Мађарска, Румунија, Бугарска, Украјина и Русија, као и Грчка, Молдавија.
Када је 21. новембра 1995, у Дејтону, парафиран мировни споразум за БиХ, исте вечери Савет безбедности УН постигао је сагласност о суспензији санкција против СР Југославије, које су до тада трајале укупно 1.253 дана.
Заправо, по слову тада усвојене Резолуције 1022, до дефинитивног укидања санкција Југославији доћи ће после истека рока од 10 дана након одржавања првих слободних избора у БиХ.
Резолуцијом 1074 СБ УН, 1. октобра 1996, санкције СРЈ су и формално укинуте.
На трогодишњицу увођена санкција, 30.маја 1995, потпредседник Владе СРЈ Јован Зебић изјавио је да је од 1991. до 1995. године, СРЈ претпрела штету од 147 милијарди долара, углавном због санкција.
РТВ/ГЗС
