Неки од њих су се потпуно повукли из политике, отишли у пензију, окренули се бизнису, пишу мемоаре, а поједини међу њима су још у политици, пливајући узводно. Свима њима заједничко је то да су некада били председници државе, СР Југославије или Србије.
Зоран Лилић, некадашњи председник СР Југославије од 1993. до 1997, ретко се среће у јавности. Последњи пут јавно је виђен на инаугурацији најновијег председника Србије Александра Вучића. На тај пријем дошао је у друштву двојице својих колега, председника Србије Милана Милутиновића и Томислава Николића. Након напуштања СПС и неуспешног покушаја стварања нове Српске социјалдемократске странке Лилић је одустао од политике и потпуно се посветио бизнису. Неки медији су чак писали да је одустао од пензије због ангажмана у Јубмес банци, али он за Данаса каже да услове за пензију још није стекао и да према томе и није имао чега да се одрекне.
Данас је председник управног одбора Јубмес банке, "Јубмес банка, после година великих губитака, може да се похвали веома добрим резултатима, стабилним пословањем и да у значајној мери превазилази све постављене предуслове које захтева Народна банка Србије. Дакле радимо добро у интересу државе и свих наших акционара и то ме чини веома задовољним, после пет година напорног рада", каже Лилић за Данас.
Иако му по закону припада канцеларија бившег председника, он ту привилегију, као и могућност да има саветнике и службени аутомобил никада није користио.
"Што се канцеларије бившег председника Републике тиче, сматрам да њено коришћење, као и коришћење свих других бенефита мора да буде у функцији и у корист Републике Србије, дакле ако можемо на било који начин да помогнемо Републици, користећи своје међународне контакте и ауторитет, које смо и иначе остварили управо на позицији председника, онда то има смисла. Обрнуто не. Ни Ђинђић, ни Коштуница, па ни Тадић нису то разумели, или нису желели и зато нисам користио ни кабинет, ни канцеларију", објашњава Лилић.
Да су контакти бившег председника СРЈ са либијским председником Муамером Гадафијем ипак били драгоцени, показало се и када је помогао у евакуацији наших држављана из Либије, али је посредовао и у ослобађању пет Бугарки осуђених на смрт у Либији. Нови живот Лилића у коме нема места политици крунисан је и новим браком са 15 година млађом новинарком РТС-а Миром Јевтић. Лилићу је ово био други брак, а свадба је обављена у строгој тајности у парохијском дому Цркве Александра Невског у Београду.
За разлику од Лилића, који има активан живот ван политике, Милан Милутиновић, који је на месту председника Србије био од 1997. до 2002, у правом смислу је пензионер, и у политици и у животу. Међутим, за разлику од других он је, уместо у пензију прво отишао у Хаг, где је био оптужен за злочине над косовским Албанцима у првој половини 1999. Хагу се предао у јануару 2003, а у Схевенинген је стигао редовним летом. Шест година касније Хашки трибунал га је ослободио оптужби. Након тога, повукао се из јавног живота, и може се видети тек понегде, као што је био случај ове године на прослави Дана државности коју је приредио тада актуелни председник Србије Томислав Николић.
За Данас каже да ужива у слободи и миру и да се таквом мирном и повученом животу посветио након престанка мандата председника Србије и након што се из Хага вратио потпуно ослобођен свих оптужби.
"Нема ме у јавности. Ја сам своје одрадио. Никога нисам опањкао, ни против кога нисам сведочио. Када су ме ослободили свих кривица, осетио сам да сам поново рођен, али не због себе, већ због породице. Ја се лично нисам узбуђивао јер нису ништа могли да ми пришију, иако су се трудили. Онда су дигли руке", каже Милутиновић за Данас.
Иако је једно време по повратку из Хага користио канцеларију бившег председника, која му по закону припада, одлазећи тамо два-три пута недељно, данас како каже више ни ту привилегију не користи. Нема ни обезбеђење, ни службени аутомобил, а како његови пријатељи тврде, експредседник се још више осамио након смрти супруге Олге почетком ове године. Ипак из свог мирног окружења недавно је отпутовао чак на Крит, на сахрану бившег грчког премијера Константина Мицотакиса. "Ми смо били лични и породични пријатељи и морао сам са пријатељем да се опростим. Био сам једини странац на сахрани", напомиње Милутиновић за Данас.
Из политике, страначког и јавног живота потпуно се повукао и Војислав Коштуница, који је био последњи председник СР Југославије од 2000. до 2003. У пензији је у правом смислу те речи, што формално, што политички. Најпре је напустио функцију у ДСС коју је основао, а затим и саму странку. Скоро никада се не појављује на јавним скуповима, не даје политичке изјаве, није доступан медијима, а ретко се виђа и са својим бившим страначким колегама. У бившу странку не залази, али Београђани могу да га виде како шета центром Београда сам и без обезбеђења, а спекулише се и да се под старе дане поново оженио.
"Пензионерске дане најчешће проводи у својој скромној, али лепој викендици у Белановици, варошици скривеној на размеђи старих путева за Рудник, Аранђеловац и Љиг. Тамо одлази својим колима, а онда се повлачи у тишину и пише мемоаре. Више је то поглед на протекла политичка дешавања него што су у правом смислу те речи мемоари", каже за Данас један од његових бивших страначких колега са којим је остао близак. Објашњава да се Коштуница у Белановици дружи са мештанима, да сам сређује двориште, да нема девет, већ само једног мачка и пса луталицу који је дошетао у његово двориште. (Текст о Коштуничиних девет мачака у провладиним медијима пред изборе 2000. чувен је пример антикампање према политичком противнику.)
За разлику од Коштунице, бивши шеф државе и то у два мандата Борис Тадић, који је био председник од 2004. до 2012. и након одласка са функције, наставио је да се бави политиком, иако је сам најавио "видимо се у неком другом филму". Уместо филма, променио је само странку. Основао је своју Социјалдемократску странку, чији је лидер, али се није прихватио неке друге државне функције. И данас уочи београдских избора настоји да буде помиритељ и ујединитељ опозиције, без претензије, како каже на неку нову функцију. За разлику од својих претходника он с времена на време даје интервјуе, држи конференције за новинаре, активан је на друштвеним мрежама и осетљив на неистине које се пласирају на рачун времена у коме је он водио државу.
О његовом приватном животу зна се врло мало. Зна се да је 2013. године, како је сам тврдио, постао члан саветодавног тела у Теленору, тела које се састаје једном или два пута годишње. Још док је био почасни председник ДС биран је и за члана међународног саветодавног борда Уникредит групе.
Томислав Николић последњи је бивши председник и на функцији првог човека државе провео је пет година од 2012. до ове године, када га је наследио Александар Вучић. Одлазећи са председничке функције Николић је најавио да одлази у пензију, али не и из политике. Тако је оставио могућност за непрекидне спекулације да ће кад-тад основати своју Српску народну странку, а неодласком на свечану годишњицу странке чији је оснивач и први председник био Николић је показао да је раскрстио са СНС.
Иако је наговештавао да ће се одласком са функције и у мировину вратити у Бајчетину и печењу ракије, бивши председник се ипак определио за државно ухлебљење у Канцеларији за сарадњу са Русијом и Кином, где је удомио и тридесетак сарадника. Осим што је пар пута саопштено да се састао са амбасадорима Русије и Кине, Николић на новом задатку није имао неке друге иницијативе. Много више се ангажовао на промоцији фондације своје супруге Драгице, па се у том својству недавно појавио и на отварању новог Клиничког центра у Нишу. Није се вратио ни у Бајчетину, али ни у стан на Новом Београду у коме је живео пре избора на функцију председника. Медији пишу да је са породицом наставио да користи луксузну вилу у Ужичкој 23 на Дедињу.
Данас
