Воћњак не тражи молитву већ мотику 



 

Воћњак не тражи молитву већ мотику
14.04.2018 11:35 | 0 коментар(а)



Планина Мокра гора – Воћарски зналци и њихови помоћници, укупно седморица младих људи
Манастир Црна река, јединствени храм у стени Мокре горе, фото: Г. Оташевић

из Чачка и Лепосавића, орезали су и средили воћњак у манастиру Црна река, добивши заузврат благодарје целог братства а то су само двојица: игуман Хризостом и монах Петар. Сложно и са пажњом, људи који су се срели први пут у животу обавили су један пипав посао и договорили се да сви поново у ову српску светињу дођу неког дана у октобру, како би припремили воћке за зимовник.

Замисао да се помогне малољудној братији потече од градоначелника Лепосавића на Космету, Зорана Тодића и његове супруге Иване. На пут је ваљало пре освита, па су из Чачка кренули др Александар Лепосавић из Института за воћарство и апсолвенти Агрономског факултета Ђорђе Мусулин и Младен Милетић и новинар „Гласа западне Србије”, а из Лепосавића Душан Батачанин, Милан Ђоковић, Иван Петровић и Далибор Вукићевић. Срели смо се и упознали на раскршћу код Рашке па продужили до Новог Пазара, одатле у 30 километара далеке Рибареће, па још мало до манастира у стенама Мокре горе.

- Трудимо се да сачувамо ову богомољу у великом простору, са 200 хектара шуме – рече Хризостом у гостопримници, док је Петар испред, на камену подзиду, ређао вреле чајеве и приде их јачао боцом комовице, јер је ово 917 метара изнад мора.

Хризостом је економиста из Крајишника у Банату али воли да се сети свог далеког завичаја (Небљуси код Доњег Лапца у Лици) одакле су његови Цвјетићанини колонизовани код Зрењанина, изгубивши у међувремену једно презимено слово („Комунисти су нам узели ј па само сад Цветићанини”). Баш овог дана беше му у посети мајка Славујка са другарицом, дошавши раније како би приготовиле штогод око Васкрса.

Резачи у воћњаку Црне реке, фото: Г. Оташевић

 

Из новог конака кренусмо, ногу пред ногу, узводно поред хировите Црне реке, која скаче и хучи кроз стење, обрасло буквом, грабом, дреном и јасиком. Црква је неупоредива по својој грађи: исклесана је у стени, све су одаје неправилног облика и ниједан свод исти. Прилази јој се преко дрвеног моста изнад потока, храм је фрескописао Лонгин у другој половини 16. века а на кречњачком поду, пред вратима где су жртвеник и светачке ауре, разлива се танак слој воде. Она у цркву путује неким својим стазама са 150 метара високе литице, пробија се кроз стену и стиже надохват јер у левом зиду предворја постоји камено појило са кутлачом, да би свако од посетилаца захватио мало свете воде.

Петар бејаше очитао молитву ненајављеним посетиоцима из Крагујевца, бануше после нас, па приповеда:

- Манастирска слава је Аранђеловдан али се највише света окупља о Петровдану, од 3.000 до 6.000, зависно да ли је радни дан или субота и недеља. Увек имамо домаћина тог Сабора и стално нам неко пружи руку, дођу и редуше да нам примомогну, да обдржимо вековну традицију – каже овај калуђер, иначе машински инжењер из Београда.

О манастиру је измађу два светка рата у „Политици” писао Григорије Божовић оваквим, неупоредивим српским језиком:

„Изнад Рибарића, у једном стравичном ждрелу што га је издубила плаха планинска река, високо изнад њена корита у кречњачкој литици биле некад огромне, неприступачне пећине. Ту је у њима, за тешких дана, не зна се кад управо, саграђена чудна црква и још чуднији конаци за калуђере...”

Шта чини друштво у воћњаку од 70 ари, међу 120 дрвета јабука, шљива, вишања, трешања и крушака, старих од 7 до 30 година, која, сва је прилика, никад нису осетила брид калемарских маказа? Упознајемо се, полако, вешти режу док други сакупљају грање, и свако има своју причу.

Батачанин је ономад у Митровици добио кундак у ребра, кад су жандари „росу” напали српски скуп. Рекоше ли шта:

- Само „Ик, ик”, то им ваљда значи „Одбиј, одбиј”. И плус псовке, мајка српска и то.

Далибор је прошао горе јер су га 2013. ухапсили у Грачаници под оптужбом да је припадник паравојних формација, претукли и пустили. То се, уосталом, данас ради у целом свету, само да вам Срби падну шака.

Манастир Црна река, поглед са северне стране, фото: Г. Оташевић

-Овакви подухвати нас охрабрују и духовно оплемењују, јер помажући једни другима помажемо себи да живимо у миру и благостању, као и да очувамо наш културни и духовни идентитет – рече нам Батачанин при крају посла у Црној реци.

Минуло је подне кад су нас сместили у манастирску трпезарију, износећи чорбу од шумских печурака и гибаницу, док су оба калуђера седела са стране, дворећи резаче из далека.

- Игуман Хризостом рекао ми је да су много благодарни на овај наш чин и вели да ће, колико у понедељак, он и калуђер кренути да крече воћке и окопавају стабла – каже др Александар Лепосавић, вођа ове необичне екипе која је драгoвољно дошла на тромеђу Србије, Црне Горе и Космета.

Па, и мора да се окопава, јер стара изрека поучава да воћњак не тражи молитву већ мотику.

ГЗС











Пошаљите ову вест Вашим пријатељима!
ovde slika


Оставите коментар

Коментари који садрже псовке, увредљиве, вулгарне, шовинистичке или претеће поруке неће бити објављени. Мишљења изнешена у коментарима су приватно мишљење аутора коментара и не одржавају ставове Гласа Западне Србије.

Ваше име:
Ваш коментар:

Спам заштита:

 

Коментари посетилаца (0)

Вест нема коментара.
Будите први који ће коментарисати ову вест!


 

























 


 

© Глас Западне Србије
Жупана Страцимира 9/1, Чачаk
060 5000 150, 032 347 001

Импресум

Статистика сајта:
Прес: 58.712.703 посета
Тренутно на сајту: 43 посетилац(a)