у Храму Светих Јоакима и Ане, добио је и сачувао једно драгоцено сведочење о судбини православних свештенослужитеља и српског народа уопште. Реч је о страдању прељинског свештеника Луке Мрчетића који је са сином Велимиром фебруара 1944. одведен из Прељине без трага. Породица никад више ништа није сазнала о њима. Поп је имао четворо деце, по два сина и кћери, а старија Душанка, професорка у Сарајеву, описала је тужну одисеју Марчетића, и послала свештенику и цркви у Прељини. Ево њене исповести...
„Мој отац, Лука Марчетић, рођен је 20.10. 1897. у селу Хадровци, срез Сански Мост. То је питоми крај Подгрмеча у коме се родио и који је описао Бранко Ћопић. Основну школу завршио је у Мосту а нижу гимназију у Бихаћу, пред Први свјетски рат. За вријеме рата, као осамнаестогодишњак, био је мобилисан у аустријску војску. Војску је служио у Лебрингу и Грацу, а борио се на италијанском фронту. Послије Првог свјетског рата завршио је Богословско – учитељску школу у Призрену 1923. године са одличним успјехом. Са поносом чувам то свједочанство чувене призренске Богословије.
Годину је био учитељ у Будимлић Јапри, до рукоположења у Бањој Луци у цркви Христа Спаситеља у септембру 1924, када је постављен за свештеника у Макрић Јапри, а у јануару 1927. прмејштен је у Марићку парохију, општина Приједор, гдје је боравио до средине јула 1941, када је заједно с породицом одведен у усташки логор и депортован у Србију.
У Мајкић Jапри рођена су моја два брата, Велимир 1925. и Бранко 1926. У Марићкој смо рођене сестра и ја. Сестра Мирјана 1930. и ја, Душанка, 1928. Наша мајка Перса рођена је 1905. такође у Подгрмечу.
Из предратног периода сачувала сам документа о томе да је мој отац био повјереник Српског културно – просвјетног друштва `Просвјета`, да је био члан Епархијског савјета Епархије бањалучке. Постоји документ Банске управе Врбаске бановине да се уважава оставка свештеника Луке Марчетића на звање вијећника, што указује на то да је мој отац био аполитичан човјек и да је свој живот посветио `својим парохијанима`, како је он то имао обичај да каже.
Прота Мирослав Милетић, Фото: Г. Оташевић; Намесникова потврда Луки Марчетићу да може тражити своју несталу децу 1941., Фото: породична архива
Пред Други свјетски рат био је вршилац дужности игумана манастира Гомионице на Змијању.
Уочи Петровдана 1941. моја породица је ухапшен и одведена у логор Цапраг код Сиска, одакле су другим транспортом депортовани за Србију, 5. августа 1941. Смјештени су у Аранђеловачку бању, гдје су боравили до 13. августа када је мој отац био распоређен на службу у Прељину, на основу акта Светог архијересјког синода од 11. августа те године. Постављен је за привременог помоћника архијерејског намјесника у Прељини, свештенику Новици Милићевићу.
Кроз логор су прошла моја два брата, а сестра и ја смо остале код баке, мамине мајке, и скоро илегално, концем августа 1941. пребачене смо у Србију. Мом оцу дато је одсуство за одлазак у Београд `ради потраживања своје двоје дјеце која су му остала у Босни`. Шаљем вам ту помало тужну потврду, која сама за себе говори о једном страшном времену потпуне дехмуназације људских односа. Оно што желим и што сам дужна истаћи, то је топлина с којом су нас прихватили људи у Прељини. Посебно се захваљујем породицама Јовашевић и Радојевић, које су нас примиле као своје. Не могу заборавити њихову бригу о нама кад смо остали без примања, када је мој отац одведен. Од 20. августа 1944. па до конца децембра 1945. они су нас вољели и хранили. Доброту чика Петронија, чика Леке Радојевића, њихових супруга и дјеце, наших другова, које и данас сусрећем као рођене, памтићу до краја живота.
Са оцем је био мобилисан и мој старији брат Велимир, матурант чачанске Гимназије. Био је одличан ученик. Одведени су, наводно, због повратка у Босну, и од тада им се губи сваки траг. Сви напори да их пронађемо нису уродили плодом. Једноставно, нестали су. Сличну судбину доживјели су и многи други свештеници из Босне које сам познавала. Један од њих је и Војо Мијатовић, који је био свештеник у чачанској Цркви. У Босну нису стигли, а у Србији им се губи сваки траг, ни имена им нигдје нису записана.
О страдању православних свештеника у Босни и о њиховом протјеривању се не говори. Једино академик Дејан Медаковић у свом дјелу `Ефемерис` говори о прогонству православних свештеника из Босне и спомиње Аранђеловац као мјесто које их је прихватило.
Моји родитељи причали су да су у Аранђеловцу били примљени са пуно осјећања и жеље да им се помогне, да су били смјештени у викендице и хотеле, да су имали обезбјеђену исхрану и сву могућу бригу, и ја се овом приликом захваљујем грађанима Аранђеловца за њихово доброчинство. Жао ми је да нико од нас није организовао неки сусрет на коме би се достојно захвалили и истакли оно што је Аранђеловац учинио за православне свештенике из Босне.
Мој млађи брат Бранко ухапшен је 1949. као иформбировац, мада са Информбироом није имао никакве везе. На Голом отоку провео је од октобра 1949. до маја 1951. Умро је од посљедица тортуре, девети дан по изласку. Моја млађа сестра Мирјана умрла је у овом рату напрасно од срца, једино је моја мајка умрла од старости. Од наше шесточлане породице једино сам ја жива. Мој син јединац, Јарослав Весковић, машински је инжењер и живи са породицом у избјеглиштву, у Барселони. Њихове двије кћери, моје унуке, Ана и Бојана, су успјешне студенткиње. Јединица кћи моје сестре Мирјане, Бранка Колар – Мијатовић, је правник, а њен син Марко је одличан ученик трећег разреда Гимназије у Бањој Луци.
Мој отац, Лука Марчетић, био је прије свега хришћанин и свештеник који је помагао људима. Таквог га и ја памтим. Бринуо је о нашем школовању и васпитању. Ми, његови потомци које је желио да учврсти, прије свега, у људском и хришћанском имену, слиједимо његов пут. Многи људи сјећали су се мога оца са љубављу и поштовањем, и то је највеће наслијеђе које нам је оставио.
Захваљујем се свештенику и цркви у Прељини и њеним грађанима, и поздрављам вас. Душанка Марчетић – Весковић, професор у пензији. Сарајево 20. 10. 2004.
Шаљем вам копију отпусног листа из логора, путну исправу за путовање из Аранђеловца у Прељину, потврду о одобрењу одсуства мом оцу `ради потраживања двоје дјеце која су му остала у Босни`, и двије фотографије које су снимљене у Прељини 1943.”
На то писмо прота Милетић даје још неколико својих, важних напомена:
„У Љутовници код Горњег Милановца, 5. фебруара 1944, у борби против Немаца погинуо је Радован Јовановић из Прељине, потоњи народни херој, са свега 26 година. Опело је заказано неколико дана касније на прељинском гробљу, а обзиром да је отац Новица био одсутан, опело је обавио отац Лука. Зна се да је током опела одржао и посмртно слово.
Тог дана, у вечерњим часовима, отац Лука и његов старији син Велимир, матурант чачанске Гимназије, бивају одведени од стране наоружаних људи који су рекли да их воде у Босну а ли после одласка у мрак губи им се сваки траг. Узалуд су били сви напори породице да их пронађу. Једноставно, нестали су. Худа судба: сачували су главе испред усташких гонича али су им, изгледа, Срби пресудили. Може само да се претпостави ко их је одвео после тог парастоса, али о томе нема поузданих сведочења.
Душанка Марчетић била је удата за Благоја Весковића из Ракове и обоје су радили у Сарајеву, она као професор српскога језика и књижевности, а он је био правник и једно време саветник у Извршном већу БиХ. Преживели су српску голготу у том граду, али нису више на овом свету, Благоје од 2009, Душанка од 2014. Почивају на сеоском гробљу у Ракови ” - беседи прота Милетић.
ГЗС / Гвозден Оташевић
